Бранич

ЗАСТАРЕЛОСТ КАО ПРОЦЕСНА ПРЕТПОСТАВКА итд.

2711

на прописе на које се већ позива пропис на који се ми позивамо,, јер би се тиме чинило излишно понављање. Поред тога, ако би правни последник имаоца менице ставио предлог за издавање меничног платног налога, да ли би се тај платни налог могао издати имало би се решити баш применом прописа § 642 Гр. п.п.: ако је тај правни последник имаоца меннце доказао исправама означеним у §641 Гр. п. п. да је тражбина од првобитног овлашћеника прешла на њега онда би имало места издавању платног налога. Примена прописа § 642 показала би се и у случају да се предлаже издавање меничног платног налога противу правног последника меничног дужника. У оба ова случаја пропис § 642 може се применити само обзиром на већ поменути § 654 који се позива на § 643 а овај на § 642 Гр. п.п. Најзад, не можемо се сложити ни са закључком г. Андрије Р. Лакића у чланку „О примени застарелости у мандатном поступку" („Архив" књ. XXXII. бр. 2) који такође сматра да суд није овлашћен да цени застарелост меница при издавању меничног платног налога. Пре свега не можемо се сложити са његовим закључком да се у мандатном и меничном поступку ,,осуда туженика доноси без његовог саслушања, јер закон овде, с обзиром на ваљаност и доказну снагу исправе, претпоставља саслушање туженика у садржини саме исправе, и на тај начин доводи у сагласност опште правно начело у грађанском процесном праву: аисћаћн е* аИега рагз са овим његовим изузетком". Немогуће је претпоставити да неко у моменту креирања извесне обавезе и издавања исправе претпоставља као вероватне споровекоји ће проистећи из тог односа, па шта више да мисли и на одговоре које би у том случају као странка имао да даде т^ да тај одговор унесе у саму исправу. Изгледа нам пре, да устанбва мандатног и меничног поступка налази свог оправдања у многобројности случајева те врсте, у њиховој истоветности и у ваљаности и доказној снази саме исправе. Само не може се узети да у том случају законодавац „претпоставља саслушање туженика у садржини саме исправе", већ се има узети да у том случају он сматра излишним свако саслушање противне странке, па макар и повредом поменутог начела, јер је обавеза јасна и доказана. Исто тако, не можемо се сложити ни са закључком г. Л. да је оцењивање застарелости у мандатном поступку дозвољено зато што је ту у питању „застарелост тражбине", док у меничном поступку то не може бити зато што је ту у питању ,,менична застарелост". Ако би се овај закључак г. Л. узео као тачан онда се појављује питање, како би суд поступио ако неко тражи издавање меничног платног налога по истеку 24 год. од доспелости менице, дакле кад је несумњиво наступила и менична застарелост и застарелост тражбине, да ли би ту суд ценио застарелост или не, пошто је у питању ипак меница, и ако би ценио онда по ком пропису, а ако не би онда зар то не би било противно пропису § 642 ст. 2 Гр. п.п. који прописује да суд цени застарелост тражбине? Ми сматрамо да би суд у овом случају