Бранич

I

336

„Б Р А Н И Ч*

овоме депозит који је добивен продајом имања, пореског дужника где се налазила његова кафанска радња, има служити као залога за неисплаћену дужну порезу, пошто је имање односно продата кућа, непосредно служила кафанској радњи, коју је водио порески дужник. Дужна сума порезе није прешла већи период од три године. Суд је нашао, да је непотребно изводити предложене доказе, јер је држава за дужну порезу стекла прећутну законску залогу и према томе она нема потребе да се обезбеђује на другим објектима пореског дужника, ако не би била измирена из овога спорног депозита". Било је интересантно изнети ову правну ствар у прилог судске праксе, јер је тужилац изнео да држава нема прече право наплате порезе из овога депозита наводећи, да сада порески дужник обавља трговачку радњу, па да се према томе Држава може наплатити из његовог садањег имања. Међутим § 146 зак. о неп. порезима изричан је у ставу II кад каже, да непокретности јамче непосредно за дужну порезу у колико није старија одтри године и то да јамче за дужну порезу ма по ком облику. На ову пресуду није тужилац уложио правни лек, па је иста постала извршна, и ако би било интересанто видети мишљење вишег суда по овој правној ствари, које, мислим, не би могло бити другојачије, него што је изнето у одлуци Среског суда.

Милош Сшанишић, водитељ земљишних књига — Аранђеловац. О питању подношења пријава права власништва у исправном земљишнокњижном поступЈку по уговорима када пренос ниЈе извршен та» пијом и о учинку оваквих пријава По пропису § 40 ст. 1. а. Зозк. позиваће се прогласом све особе које на основу права, стеченог пре дана отварања нове земљишне књиге, траже какву промену уписа, односећег се на власничке или поседовне одношаје. Ово право, односно дужност пријаве у досадашњој судској ванпарничној, односно земљишнокњижној пракси на овом правном подручју, колико ми је познато, у извесним случајевима, схваћено је у много ширем обиму, него ли то произлази из односећих се зак. прописа. Тако н. пр. примају се и уважавају, након постигнутог извесног споразума, лријаве за промене уписа на основу права које делује ш!ег раг^ез. Као најчешћи и најмногобројнији случајеви овде долазе писмени уговори о куповини и продаји непокретнине, где традиција није извршена на начин како то постојећи зак. прописи наређују, па да би имало дејство соп!га огапез. Оваква пракса сем што не одговара законском духу, она је ризкантна по интересе странака, јер ове — књижне овлаштенике (они су само књижни овлаштеници, јер имају тек да исходе књижни пренос, а не да исправе погрешан упис) доводи до заблуде, те не воде рачуна о земљишнокњижном принципу приоритета, већ се ослањају на течај