Бранич

СУДСКА ПРАКСА

359

у сучају, ако међу малолетницима има бар један, који је способан за еманципацију (чл. 112. Закона о старатељству) и који би, као еманципован, вршио дужност старешине задруге. Према свему ономе сматрамо да се овако гледиште Касационог суда не може генералисати, т. ј. применити на све случајеве, где малолетна деца остану неподељена по смрти свога претка, већ да се у сваком поједином случају има оценити, да ли од којих малолетника има подобност и услова да може бити старешина задруге, да њоме управља и претставља је према трећим лицима, без чега не би могло бити задружаог живота, већ само обично смесништво. У томе. ито је оишшански извршни орган продао сшвари дужшкове као иокретне и ако су оне ио својој намени неиокретне, не може биши крајњег небрањења, да би оишшина била одговорна и за изгубљену добиш ио § 819.грађ. зак. (Одлука Опште седнице Касационог суда). За наплату дугујуће таксе за утрошену воду Општина гр. Београда узела је у попис комплетну машинерију фабрике леда свога дужника А. Н. са целокупним прибором и калупима, па исту изнела из зграде и изложила јавној продаји по поступку, који важи за продају покретних ствари. По жалби дужниковој ова је продаја извршним решењем окружног суда за гр. Београд поништена са разлога, што поменута продаја није извршена по прописима, који важе за непокретне ствари, пошто је увиђајем на лицу места утврђено да су продане ствари сматране као непокретност. Како су продане ствари већ биле предане купцу, то је дужник А. Н. поднео тужбу противу Општине гр. Београда тражећи накнаду стварно причињене штете и изгубљене добити. Општина је у своме одговору и на рочиштима навела да тужбено тражење не признаје а осим тога, да је тужба застарела, јер је тужилац накнаду штете требао тражити у тужби, коју је био поднео због неуредности продаје а он то није учинио. Окружни суд за град Београд пресудом својом од 30-1Х-1933 год. Бр. 38481 осудио је тужену општину на накнаду стварно причињене штете и изгубљене добити, налазећи да је тужиоцу штета причињена неправилним радом органа тужене општине, који примењују закон, јер су узели у попис и изложили јавној продаји ствари које су биле непокретне, због чега њихов рад представља крајње небрежење. Приговор тужене стране, да је тужба застарела, суд је одбацио као неуместан, пошто је тужба за накнаду штете застарела за три године — § 939. грађ. зак. и питање накнаде потпуноје одвојено од питања уредности продаје. По нахођењу окружног суда, ни из ког законског прописа па ни из § 502,грађ. с. п. не проистиче обавеза тужиоца дз накнаду штете тражи уз захтев за поништај продаје. Напротив, питање накнаде штете не може се ни поставити, док се не реши уредност извршене јавне продаје. Апелациони суд у Београду пресудом од 22-11-1934. год. Бр. 12.602 одобрио је пресуду окружног суда, налазећи, да је иста правилна и на закону основана, како са разлога у њој изнетих тако и с тога, што кривица тужене општине није у неправилно извршеној продаји, већ у томе, што она у основи није доказала постојање дуга, за чију је наплату вршила продају, како је то и тужилац истакао а тужена страна ово није оспорила. Према томе Апелациони суд налази, да је баш на тај начин и утврђена одговорност тужене општине за накнаду штете. Касациони суд примедбама свога II оделења од 16-У1-1934 год. Рев. бр. 656/34/2 поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога: „Погрешно апелациони суд, одобравајући пресуду окружног суда са допуном разлога, налази да тужена општина није доказала постојање дуга, за чију је наплату извршила ову продају, кад се из акта спора не види, да је тужилачка страна спорила то право општине, већ је напротив, признала, да је трошила воду. Поред тога, општина има права да ову наплату изврши егзекутивним путем по § 465. гр. с. п., пошто је такса за воду јавна дажбина а и општинске су књиге довољан доказ за остваривање овог њеног права за наплату дужне таксе за воду. Исто тако ни окружни, па ни апелациони суд нису дали разлога, зашто сматрају, да је општина извршила егзекутивну наплату из пописане тужилачке машине из крајњег небрежења кад се из приложене извршне пресуде Апелационог суда од 26-111-1932. г. види, да је продаја машинерије тужиочеве, коју је извршила општина, поништена само зато, што је суд, нашао, да се продата машинерија има сматрати као непокретна ствар а не покретна. Дакле, продаја је