Бранич

366

„Б Р А Н И Ч"

дала са одоцњењем од 1 дана а да до тог дана тужилачка страна није никакав предлог учинила, то је благовремен. Ово у толико пре што и тужилачка страна не само свој предлог раније није поднела него тај предлог није учинила на рочишту, одређеном за јавну расправу и ако је тој јавној расправи присуствовала већ на рочишту од 18 маја 1935 год." По рекурсу тужитеља, Касациони суд у Београду, закључком својим од 17 децембра 1935 год. Рек. 672, преиначио је закључак Апелационог суда и одбацио тужеников одговор, као неблаговремен, са разлога: „Заступник тужитеља у свом рекурсу побија у целини закључак рекурсног суда Пл 611/35 и предлаже да се исти преиначи. Оцењујући разлоге са којих рекурент продлаже преиначење побијаног закључка Касациони суд је нашао да су исти основани. Ово стога што је погрешно нахођење рекурсног суда: да с обзиром на пропис § 209 гр. пп. одговор на тужбу долази у ред оних парничних радњи које се могу испунити и извршити и после остављеног рока, само пре но што противна страна стави предлог за доношење пресуде у смислу § 494 гр. пп. Међутим неблаговремен одговор на тужбу је сметња за одређивање усмене спорне расправе—§ 339 гр. пп.; па услед тога се пропис § 209/11 гр. п. п. не може применити и код рока за одговор на тужбу, јер правне последице пропуштања наступају без обзира на то да ли је поднет предлог или не. Према томе примени § 209 гр. п. п. на коме је рекурсни суд засновао своје гледиште у конкретном случају није било места." Ако се у току парнице аојави кривично дело, суд није везан за исшо, већ ио § 255 грађ. парн. аост. одлучује слободно, било да се иарница прекине до окончања кривичног иостуика или да се иста настави иресуђењем иравне сшвари : (Пресуда 11 већа Касационог Суда у Београду од 4 децембра 1935 год. Рев 624/3). У правној ствари Л. Р. противу М. Т. Б., због дуга, Трговачки Суд у Београду, пресудом својом од 22 маја 1934 год. По 5/5, осудио је тужену страну на плаћање дуга, са разлога: „По довољном извиђању овог спора а ценећи све поднете доказе и наводе тужноца у смислу § 368 п. с. п. суд је нашао: Да је поднетом уложно!». књижицом и признањем заштитника Месаровића бив. претстав. тужене банке, да је уложна књижица оригинал и сви потписи у њој његови, тужил. страна у смислу ал. прве §391 у. в. 362 и 363 г. пост. потпуно доказала тужбено тражење. Наводи тужене стране као и заштитника, да уложна књижица не гласи на тужиљу Л. Р. већ, на фирму Л. Р. ничим није доказан. Из уложне књижице види се, да она гласи на Госп. Л. Р., дочим је познато да се фирма никада не титулише са „Госиод". Но с обзиром на тач. 3 услова за пријем и исплату улога за штедњу код Међународне Банке овај приговор је беспредметан пошто банка сопствеником књижице сматра сваког доносиоца. Приговор тужене банке и заштитника да је уложна књижица и плаћена издавањем двеју гаранционих меница у износу од 56.000 дин. од којих је једна на 40.000—динара наплаћена—неумесни су и ничим недоказани са разлога што је пракса и закон §§ 898 и 899 гр. зак. установили да се по исплати дуга — било исплате у готову или на други начин—или врати обавеза или дода признање на исплату. Приговор о исплати неумесан је и са тога разлога, што се из уложне књижице види да је улог 36.600 динара те суд није могао стећи уверење да је за покриће овога улога тужена банка дала улагачу Лидији гаранцију у меничном износу од 56.600—динара Ово све у толико пре, што је у банкарској пракси непознато, да банка улагачима даје уложну књижицу по којој улог могу подићи и покриће у меницама а ово у толико пре што би се овај однос имао потврдити контра писменом, а тужени не подноси такве доказе. Извођењу доказа путем предложених сведока од тужене стране банке и њеног заштитника, суд је с обзиром на § 371 г. п. п. нашао да нема места, јер они иду једино на одуговлачење испуњења обавезе тужене стране Овим сведоцима и када би се доказало да је тужена банка издала тужиљи две менице на 56.600 динара они не би могли утврдити каузалну везу између њих и уложне књижице. Предлог тужене банке да се застане са извиђањем у см. §. 255 гр. п. п