Бранич

СУДСКА ПРАКСА

369

По рекурсу туженика, Касациони суд у Београду закључком од 25 фебруара 1936 год. Рек. 98 потврдио је нападнути закључак Апелационог суда, са разлога: „Рекурент рекурса побија закључак Београдског Апелационог суда од 10. I. 1936 год. Пл. 25|3б којим је одбачен призив тужене странке, као неблаговремен и наводи да је потешно нахођење Апелационог суда, да је у питању менични спор, те да је рок за изјаву призива био 8 а не 15 дана. Ово зато, што је менични спор трајао, све до доношења пресуде првостепеног суда од 4. IV. 1935 год. која је постала извршна — а којом је менични спор окончан укидањем меничног платног налога. Од тог момента настао је тећи редован спор, који је окончан по општим прописима поступка, те се према томе, и рок за изјаву правног лека против пресуде донете у овом спору има рачунати по општим прописима које износи 15 дана, а не скраћени рок од 8 дана, предвиђен за меничне спорове. Упуштајући се, претходно у оцену питања допуштености рекурса туженнка, Касациони суд налази да је овај рекурс допуштен с обзиром на § 608 и 613 бр. 1 гр.пп. пошто је закључком призивног суда призив одбачен као неблаговремен § 565 бр. 2 гр.пп. Ценећи потом рекурсне наводе, Касациони суд налази да су исти неосновани, јер је правилно налажење Апелационог суда да се у конкретном случају има применити § 649 од. II гр.пп. у погледу рока за изјаву призива пошто јепо нахођењу Касационог суда у питању спор, који се води око менице, за које спорове § 649 од. 11 гр.пп. предвиђа специјалан скраћени рок од 8 дана за изјаву правних лекова без обзира да ли је у питању мандатни поступак или редован спор по меници." Мењање вредности сиорног предмета, у смислу § 594 од. иослед. грађ. пар. иост. од стране иризивног суда, не значи иреиначење иресуде иротиву КОЈе би имало места ревизији. (Закључак III већа Касациовог суда у Београду од 3 децембра 1935 год. Рев.1172/2). У правној ствари тужиоца Б. Т. противу С. А., ради накнаде штете у вредности 3.570—дињ, Срески суд у Ужицу, пресудом својом од 10 октобра 1934 год. П. 100/24, осудило је тужену страну на плаћање штете у суми од 1.770—динара, са разлога: „Тужилац је навео, да је туженик у 1929 год. посекао у његовом забрану зв. ,Љуто поље" две букве и тринајест јелових дрвета, чиме га оштетио према процени са 2770 дин. За ову бесправну горосечу тужио га Је надлежном суду, али је кривица застарела за доказ чега је поднео извршне пресуде надлежних судова. С тога је предложено да суд пресуди, да је туженик дужан да му у року од 15 дана под претњом извршења плати причињену штету у 2770 дин. и парничне трошкове за вођење крив. спора и овог спора. За доказ својих навода приложио је пресуду Среског суда и пресуду Окружног суда, а поред тога молио је да се прибаве списи од суда према којима су донете приложене пресуде К. П. С. 339|31 и К. С. П. 157|34. Туженик је навео да је он секао гору у своме забрану, а не у забрану тужиочеву, па се с тога молио суд, да тужиоца одбије од тражења као неумесног. Трошак је тражио. Изведени су докази, да је тужилац назначио и резултат ових доказа изнесен је у расправном записнику. На основу проведених доказа утврђено је, да је туженик доиста извршио горосечу у забрану тужиочевом, која горосеча према процени износи дин 2770 па је с тога туженика ваљало и осудити као у диспозитиву пресуде §§ 21 и 800 зак. и § 368 гр. п. п. Протоколом полицијског увиђаја од 6-У11-1931 год. Бр. 15245 и протоколом судијског увиђаја од 25-VI 1933 год. (у одвојеним актима кривице) као јавним исправама утврђена је величина Штете као и то, да је горосеча извршена у Забрану тужиочевом, а не туженога §§ 368 и 388—396 гр. п. п. поред овога и сам туженик признаје, да је он исекао спорну гору као своју односно у свом забрану, док је напред наведеним протОколима судијског увиђаЈа на лицу места спорног забрана утврђено сасвим противио, односно да је забран у коме је извршена горосеча својина тужиочева. Приговор тужеников, да је спорни забран његова својина и да према томе