Бранич

ПРИКАЗИ

385

може нанети штете другим члановима социјалне групе". Из ограничења субјективног права родила је се Теорија злоупотребе права. Идеја забране злоупотребе права подразумева се у самом појму права, које као социјално правило не може се користити на противсоциЈалан начин. У Француској Теорија злоупотоебе права нма порекло у судској пракси, где је се осетила потреба да се и сувише индивидуалистички прописи Грађанског законика помире са потребама стварног живота. Уживање и коришНење јавног права може имати за аоследицу оштећење другог права, али не можеимати за циљ. У колико је ова идеја расла и ширила се у толико је се ширила и власт судије. Теорија злоупотребе права постала је регулатор права. Право основано на правици триумфује над стриктним правом. У модерном праву карактеристичан је развој вршења колективних права. Кад су у сукобу индивидуално и колективно право, постоји тенденција да се подчини прво другоме, у духу социјализације права. У томе погледу Швајцарски грађански законик предњачи. Он даје судији право да донесе пресуду која најбоље одговара правичности. Међутим, и сам писац признаје да правичност није утвођен појам нити се да дефинисати. Она подлеже многим факторима и манифестује се у одлукама судије који није само „слуга и чувар јавног одређеног поретка, већ је у исто време претставник еволуције овога поретка ка једном бољем социјалном режиму". Не треба се плашити овакве судске власти с тога што је судија биће „најмање револуционарно". „Теорија злоЈпотребе права појављује се као реакција протиз сувишне крутости законских правила и механичке примене закона". Она је средство за ублажење права и његово прилагођавање социјалним и економским стварностима. „Огромна улога судија и власт која му се признаје, захтевају наравно гарантије. Њих треба тражити у професионалном васпитању судије и његовим социолошком и економском образовању, у једној доброј организацији судске власти и њеној хијерархији и најзад, у контроли коју врши јавно мнење". Г. Др. Марковић није морао да каже да је ученик Лионске правничке школе, јер је сав у социјалним идејама о праву које узимају маха у свету и чине да се ствара нови правни поредак. Баш те идеје нису продрле у Француској где је се остало код појма индивидуалних права израженог у Грађанском законику али где се трпи широка примена закона, нарочито у грађанској одговорности, од веома широкогрудог Касационог суда. Француски правници, ученици великана Потија, Порталиса, Тронше-а, Бодри-Лакантери-а, Планиол-а и других не могу да изједначе појам права са појмом дужности — обавезе. Верују и са правом, да данашњи светски поредак, који не ваља, то бар није спорно, има за узрок ту претерану социјализацију права. Не види се више шта је право а шта дужност — обавеза. Сем тога, Французи се са правом плаше од велике власти судије. Поред тога што судија није ништа друго до човек са свима врлинама али и са манама човека, основа на којој почива цео поредак у Француској — демократија, не признаје никоме апсолутну власт. Дати судији право да ствара закон за сваки појављени случај а не оградити га гарантијама које грађани имају у законодавној власти, значи пристати на сва могућа изненађења и консеквенције које данас имамо код судија у Италији и Немачкој. Закон је опште правило за све, њега доноси народ кроз законодавно тело. Судија нека га примени стриктно или по аналогији, али нека не ствара закон. Кад писац своје идеје из првог дела има да примени на последњи део свога великог рада посвећеног Слободном судиском уверењу и страху од свевласти судије, не иде, до краја са својим резоновањем, из простог разлога, што као практичан правник, не може и не жели да компромитује целу институцију судства. Сасвим је тачно да законодавац не може све да предвиди, али је исто тако тачно да судија има правила о аналогији која му служе кад треба који законски пропис да примени екстензивно. Њему не треба власт законодавца, да сам ствара закон. Правила о аналогији су му довољна. Ни писац судији не признаје право да се сиатра потпуно „ослобођен закона". Слобода судија налази се само „у оквиру закона" (стр. 453), и ту г. Др. Марковић гледа правилно на ствари. Ипак на крају не може а да се не изјасни за слободно судиско уверење. Признаје да је оно у праву спорно, али са четири гарантије: васпитањем судије, његовим материјалним стањем, контролом највишег суда и контролом јавног мнења, писац мисли да је се одбранио од свих напада на судију — суверена. Мислимо да г. Др. Марковић и овде и сувише далеко иде, јер не признајемо никоме апсолутну власт а најмање судији, поред свих гарантија којима жели писац да судију обезбеди од злоупотреба. Судија остаје човек, да суди