Бранич

486

„Б Р А Н И Ч"

држ. тужиоштву (§ 59 ст. 4 Зак. о чин.). По зак. о судијама на звање претседника окружних и судије Апелационог суда може бити постављен адвокат, који има најмање седам година праксе (-чл. 3.) а за претседника, потпретседника Апелационог и судије Касациовог и Апелационог суда може бити постављен и адвокат, који има најмање дванајест година праксе (-чл. 4.). Међутим, како је Комора обавештена, постоје предлози, да се сви услови за пријем адвоката на судијска звања погоршају, и то по једнима, да се постављење адвоката на судијска звања уопште онемогући, а по другима да се број година адвокатске праксе из досадашњег закона знатно пооштри. Адвокатска Комора сматра својом дужношћу према реду који заступа, да поводом могућности и оваквих предлога достави Господину Министру следеће своје мишљење: Постоје два начина, на које би било могућно, да се адвокатима онемогући пријем у судијску службу. Један је начин, да се из новога пројекта изоставе одредбе, које предвиђају постављење адвоката на судиска звања; други је начин, да се у новоме пројекту изрично предвиди, да адвокат не може бити постављен за судију. Према првоме начину — а с обзиром иа чиновнички закон (-ст. 4 § 59) адвокати би ипак могли бити постављени за судије, у колико испуњавају опште услове из закона о судијама. Примењено према условима данашњег закона (пошто нам услови Пројекта нису познати) то значи ово: адвокат, који никада није био у судијској служби, могао би ипак бити постављен за судију сре ког или окружног суда ако је, по положеном испиту служио у суду једну одн. две године — без обзира колико је времена провео као адвокат. Али адвокат, који је био пре тога и судија, дакле који је дошао из судијског реда, може бити постављен и на виша судијска звања, према годинама судијске службе. — Са практичне стране посматрана ова солуција претставља опште погоршање услова за адвокате, али док је то погоршање значајно за адвокате, који не долазе са положаја судија, оно је неосетво за адвокате, који су већ били судије. Јер док се првима скоро онемогућава пријем у судијску службу тиме, што им се оставља могућност само за најниже судијске положаје, које старији адвокати не би могли примити, дотле се овима другима, нарочито ако имају већ известан број година судијске службе, даје могућност да добију и виша, па и највиша судијска звања. У крајњој анализи оваква солуција фаворизира само оне адвокате, који су раније били судије. По другоме начину — адвокат никад не би могао постати судија, па чак и ако испуњава све услове по закону о судијама, па чак ни онај адвокат, који је раније био судија. Факт, да је неко био адвокат значио би, према томе, Јвдну дисквалификацију за судијско звање. Уношење такве одредбе у закон о судијама иретстављало би једно сасвим оригинално схватање о адвокатима, увредљиво за адвокатски ред и противно и закону о адвокатима и свима законима о судским поступцима, који адвокатску службу третирају као занимање јавнога поретка, и показало би да закон о судијама није схваћен као закон, који треба објективно да обезбеди добар квалитет органа правосуђа, него као закон израђен у уском еснафлијском духу. Адвокатура је саставни део функције правосуђа, а адвокат је један од његових елементарних органа. Ни грађанско, ни кривично правосуђе — по позитивним законима — не може се вршити (сем у ситним споровима и процесима). без асистенције адвоката. И зато је адвокатура уздигнута на степен занимања јавног поретка. Она је то не само по систему правосуђа, већ је она то и по условима, по којима се стиче и обавља. У томе погледу између судијског и адвокатског реда нема никакве разлике. У погледу квалификација и стручне спреме наши закони подједнако третирају судије и адвокате и прописују за њих исту стручну спрему, што значи да је то једна исша сшрука. Не само да за судијску службу закон не прописује никакву специјалну спрему, која се не би захтевала и за вршење адвокатуре, већ у погледу претходне вежбе за стицање звања закон поставља нешто више захтева за адвокате него за судије (три године вежбе за судију — пет за адвокате). Школска спрема је иста, јер се за обављање оба звања тражи правни факултет. Претходна вежба, после које се допушта полагање стручног испита делимично је иста, захтева се рад у суду и код адвоката. Но поред ове заједничке вежбе за полагање адвокатског испита тражи се и један вишак, било код држ. тужиоца, јавног бележника или у администрацији. У погледу дужине трајања ове вежбе, она је за адвокатски испит дужа, него за судијски. За судијски испит вежба траје три године, — а за адвокатски пет год.