Бранич

268

,Б Р А Н И Ч"

Признавајући јој својство субјекта у праву, право ју је идентификовало са физичким лицем, дало јој је све његове способности у праву — како општу тако и пословну, разуме се у сквиру оних права и дужности које не би биле инкопатибилне с појмом правног лица због тога што се за њих везује постојање људске индивидуалности као што су напр. породично и брачно право. Из тога се међутим не може ништа извести што би негирало егзистенцију правног лица као субјекта у праву, пошто се умањена пословна способност у праву и код неких физичких лица налази, а исто тако неодговорност или умањена одговорност за кривична дела, па се опет физичким лицима не спорк уопште личност у праву. Природно, све што смо горе рекли, одкоси се на послове и све односе у којима правно лице може даучествује каотакво и то у цеЛзни схваћено. Јер, као што је група људи правом призната као једно јединствено лице у праву — правно лице као једна целина правно може и да учествује у правном саобраћају. Изван те области, правно лице губи својства субјекта у праву, пошто тада престаје и разлог због кога му је признато својство субјекта у праву. — Другим речима речено, све док правно лице као такво може фунгирати као личност у праву, са њим се има рачунати као са једним јединственим лицем, пошто му је једино као укупно схваћеном јединству признато и својство личности у праву. Према томе, питање се може поставити само у томе која је област у којој правно лице као субјект права може да се креће ? односно, кад му као таквом престаје егзистенција и почиње рашчлањавање на елементе од којих је састављено, али не и о томе, да ли је оно само за себе збирни појам или је оно сложен појам. — Правно лице је само сложен појам, једна сложена правнз личност за разлику од простог појма физичке личиости у праву. Схваћено пак овако, са правног гледишта правно лице није ништа мање стварно, него што је то физичко лице. Јер, и ако физичко лице постаје личност у праву рођењем, то су правни прописи оцртали слику те физичке личности која се у праву може претставити као личност. Ти исти прописи оцртали су и случај у коме ће се моћи у правном саобраћају појавити правлице као личност у праву. Због тога, порицати стварност правно ном лицу као личноси у праву има исто толико смисла колико порицати и стварност физичке личности у прав}', пошто су оба појма апстрактна. Ето то су у главном разлози са којих се нисмо могли сложити ни са гледиштем романистичке школе о правним лицима као замишљеним личностима у праву, ни са закључцима пр-иродно — правне школе о томе да се личност у праву поклапа са појмом човека а које су са малим нијзнсама ззступали толико њих еминентних правних теоретичара као што су Савињи, и његови следбеници Пухта и Виндшајд, а затим Лабанд, Унгер, Бирлинг, а од француза Вареј—Сомијер, ЈТакантинери, нити са закључцима оних правних теоретичара који су стварно негирали појам правне личности као субјекта у праву, као што је то чинио