Бранич

322

,Б Р А Н И Ч"

Све нордиске државе, Швајцарска, Аустрија и неке ваневропске државе, предвиђају било систем кауције било систем обавезног осигурања за штете причињене аутомобилима на личности или стварима трећих лица. Француска, Италија и Немачка, а са њима и наша држава, сматрале су да није потребно уводити обавезно осигурање за сва моторна кола, па су га ограничиле на извесан тип кола, као теретна, аутобусе и т. д. Кад је се ово питање поставило пред Међународни институт за изједначење приватног права у Риму, прихваћено је без тешкоћа начело обавезног осигурања аутомобилиста за штете настале у аутомобилском саобраћају уз начело директног поступања оштећеног према осигуравајућем друштву у случају да до штете дође. Тако је поступљено с тога што слободно осигурање није дало очекиване резултате и што је требало у првом реду оштећене ефикасно заштитити, а то је могуће једино преко обавезног осигурања. У овом погледу на првом месту стоји Норвешка са законом од 1912. год., затим Данска са законом од 28. априла 1935. год. Аустрија са законом од 20. децембра 1929., Шведска са законом од 10. маја 1929., Велика Британија са законом од 1. августа 1930 год., Швајцарска са законом од 15. марта 1932. год., и Луксембург са законом од 10. јуна 1932. год. Изван Езропе обавезно осигурање увеле су државе Масачусетс — Сј. Ам. државе у закону од 1. јануара 1927. год., Канада и Нова Зеландија у закону од 30. марта 1929. год. Све ове државе предвиђају обавезно осигурање за сва моторна кола. Међутим, Немачка за извесне покрајине и Француска, предвиђају обавезно осигурање само код кола намењених служби у јавном саобраћају. Приликом одлучивања о томе да ли треба увести обавезно осигурање аутомобилиста за штете причињене аутомобилима, није у питању да ли је та мера корисна и социјална, јер то свако признаје, већ да ли је изводљива с погледом на монетарну и финансиску ситуацију у целом свету, нестабилност новца, привредне и финансиске кризе и т. д. Сви закони о одговорности аутомобилиста у главном прописују да се не може издати дозвола за терање моторних кола пре него што интересент поднесе доказ о закљученом уговору о обавезном осигурању.Закони се разликују само у томе, ко то осигурање треба да закључи, да ли сопственик или држалац, или тералац, сходно усвојеном систему у општем грађанском закону о грађанској одговорности. Од тога нека законодавства, из разлога економске природе, а не с тога што признају непостојање ризика, изузимају из обавезног осигурања мотоциклете, тракторе, бициклете са помоћним мотором и друга, затим изузимају од обавезе за осигурање лица чија је солвентност ван сваке сумње, и најзад, извесна законодавства изузимају стране аутомобиле од обавезног осигурања било потпуно, без обзира да ли су осигурани у њиховој земљи, било у случају само да страни аутомобилиста докаже да је уредно осигуран у својој земљи. Међутим, извесна законодавства постављају истоветна правила и за стране аутомобиле као и за своје домаће у погледу обавезе осигурања. Слободан режим за стране аутомобилисте живо је крити-