Бранич

МЕЂУНАРОДНА ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ итд. 327

Најпрактичнији начин за плаћање осигурања био би у томе, што би се за соаку дозволу за вожњу — терање аутомобила у земљи и иностранству тражила полиса осигурања, која би се сем тога морала увек на тражење показати на углед. Као ефикасни начини за обезбеђење оштећеног у случају претрпљене штете појављују се још два следећа: најпре би се признало право оштећеном на залогу за износ оштете са првенственим рангом, дакле пре свих осталих заложних или привилегисаних поверилаца аутомобилисте, виновника оштећења, на аутомобил којим је штета причињена, што је изриком предвиђено у грчком закону. Затим би се као други ефикасни начин заштите, могло предвидети у корист оштећеног право на секвестрацију — изузимање аутомобила из државине аутомобилисте по причињеној штети са правом првенствене наплате из аутомобила у корист оштећеног, и то све док се штета не утврди и не ликвидира. Оба ова начина обезбеде оштећеног ефикасна су и моћно га штите. Први начин обезбеђује оштећеног од свих могућих изненађења, стварних или фиктивних у вези са аутомобилом којим је штета причињена. Шта му вреди призната накнада штете, ако је не може из аутомобила, којим је штета причињена, првенствено и ефикасно реализовати, или ако са досуђеном накнадом штете дође у сукоб са ранијим повериоцима аутомобилисте или заложним или привилегисаним повериоцима на аутомобилу. Други начин обезбеде оштећеног има за циљ, да натера аутомобилисту, који је штету прнчинио, да жури са судским поступком изазватим причињеном штетом. Без ове мере, аутомобилист нема никаквог интереса да убрза поступак за утврђивање и исплату накнаде штете. Сав му је интерес на против да штету не плати или њено плаћање одложи што је могуће дуже. Најбоље би било да се оба ова система комбинују. Тиме би се пружила најефикаснија заштита оштећеном и стало на пут могућим злоупотребама из којих оштећени може само нову штету да претрпи. Најзад, може се установити и један централни осигуравајући орган који ће примати и комећесе уплаћивати премиска осигурања из свих земаља које пристану на обавезно осигурање аутомобилиста у међународном саобраћају. Тај централни осигуравајући орган, као моћно финансиско друштво са свима гаранцијама солвентности и поштења, расправљао би све односе са повређеним и оштећеним на начин својствен добронамерним и поштеним сарадницима, односно противницима, а у случају спора, он би једино био тужен од стране оштећеног, с тим да овај централни осигуравајући орган евентуално право регреса остварује према осигураном лицу независно од признатог права оштећеном на накнаду штете. Одредбе које нормирају обавезно осигурање, веома интересантне и разноврсне у исто време, налазе се и то: за Аустрију у федералном закону, § 2. и наредби Министра трговине и саобраћаја од 12. маја 1930. год. о аутомобилском саобраћају, — § 47., 48., 49., 50„ 51., 52. и 53.; за Данску у закону о моторним колима од 1. јула 1927. год., бр. 144, — §§ 39. и 40.; за Финску у