Бранич

374

„Б Р А Н И Ч"

Животија, сина пок. Милоша Матејића, бив, из Јагодине, због наслеђа, оснажена је пресуда Београдског Апелационог суда од 21-У1-1933 год. Бр. 4792 којом туженомЖивотију, сину раније умрлог Милоша, — усвојеника усвојитеља Ђике, није признато право представљањасвога оцаМилошау наслеђу усвојитеља Ђике. Одлуком пак Опште Седнице Касационог суда од 2-У-1935 год. Рев. Бр. 630 донетом по спору Јоснћа Милана, пеш. наредника из Пожаревца противу Живке, удове Илије Мишића и др. због пречег права наслеђа, такво право деци умрлог усвојеника је признато. Због тога се у представци тражи да Господин Министар Правде од Касационог суда издејствује начелну одлуку Опште седнице по овоме питању у смислу § 16 закона о устројству Касационог суда. Спроводећи ову представку Касационом суду, Господин Министар Правде писмом својим од 171У-1937 год. Бр. 37120 молио је да Касациоии суд на основу § 16 тач. 1 Закона о своме устро. ! ству, донесе начелну одлуку по истакнутом питању. По овоме тражењу Касациони суд у данашњој Општој Седници расмотрио је односне акте, па је претходно нашао, да има места доношењу Начелне одлуке по наведеном законском пропису, јер постоје две супротне одлуке о тумачењу и примени једног истог законског прописа — § 410. грађ зак.: одлука II одељења од 6-Х1-1933 год. Бо. 6929 и одлука Опште седнице Касационог суда од 2 У-1935 год. Рев. Бр. 630/34. Прелазећи на главну ствар, Касациони суд је нашао: Усвајањем туђе деце ствара се нарочито сродство, т. зв. цивилно-сродство. По грађанском законику оно може бити тројако: потпуно усвојење, без икаквих услова или ограничено усвојење са извесним условима и најзад просто хранитељство, којим се не ствара никакво сродсгво. Прву врсту усвојења предвиђа § 138. грађ. зак. по коме се дете, усвојено без икаквих услова ограничења, равна рођеном детету и добија сва права, била она лична, уговорна или наследна, која и према својим рођеним родитељима има. Према томе при расправи правног питања, које је предмет ове одлуке, може доћи у обзир само овакав начин усвојења, јер тако усвојено дете добија, поред статусних, и наследна права својим пародитељима (поочима односно помајци). Право наслеђа усвојеника према усвојитељу ближе је регулисано одредбом § 410. грађ. Зак. И ако је речени § 138. истог законика потпуно усвојеном детету признао и наследна права према усвојитељу, ипак је то законодавац поновио и у овом пропису т.ј. §-у 410. где се изриком вели, да „дете усвојено има право на наследство поочима или поматере своје". Исти пропис даље регулисава наслеђивање усвојеника, кад овај умре после усвојитеља, дакле случај кад је усвојеник наследио усвојитеља, па после умро, Међутим ни у овом нити у ком другом законском пропису није предвиђен случај, кад усвојеник умре пре усвојитеља, а остави свога потомства. Да ли ће тада деца усвојеникова моћи, по праву репрезентације, представљајући свога оца — умрлог усвојеника — наследити усвојитеља, кога би иначе наследио усвојеник, да је у то време био жив? Касациони суд налази, да се поменуто право деци умрлог усвојеника не може одрећи и ако о томе оскудева изрично законско наређење. Одредба § 410. грађ. зак. при решавању овога питања, мора се довести у везу са § 138. истог законика, и општим прописима о интестатском наслеђивању. На име, кад је законодавац у § 410. усвојенику признао право наследства према усвојитељу а у §-у 138. речено да усвојеном детету поред осталих, припадају и наследна права, која оно има према својим рођеним родитељима, онда се мора извести логички закључак, да у та наследна права усвојеникова долази и право репрезентације из § 399. грађ. зак. т.ј. да умрлог усвојеника представљају његова деца при наслеђу усвојитеља. Осим тога оваква солуција може се извесги и из тога, што законодавац у § 410. грађ. зак. наређује, да умрлог усвојеника, који је наследио усвојитеља, а није оставио потомство, имају да наследе у целој заоставштини, па и оној, која му је припала у наслеђе од усвојитеља, потомци усвојитељеви, док би га иначе, да је оставио потомака, наследили ови по општим пропи:има о законском наслеђивању. Па, кад на тај начин, потомци усвојвникови могу наследити усвојитељеву заоставштину преко свога оца, који је био жив у моменту смрти усвојитељеве, зашто им то право не признати и у оном случају. кад је усвојеник умро пре усвојитеља, по праву представљања свога умрлог оца? Најзад и коментатори аустриског Опште грађанског законика, као изворника, сматрају да деца умрлог усвојеника по § 755. истог Законика који одговара § 410. нашег Грађанског Законика, имају поменуто право репрезенгације. Напред изнето становиште у решењу спорног питања, по нахођењу Каса-