Бранич

„Б Р А Н И Ч"

ствовања забране одобрене решењем Среског суда за град Београд бр. 6981 од 14 УШ-37 противу дужника С. М. а у корист повериоца — туженика, узео у попис ствари које су својина тужиочева, те предлаже да се на овим стварима призна власништво тужиоцу и да се исте ствари изузму из погшса. Заступник тужене стране изјавио је да не верује наводима тужбе и истинитости поравнања, које је тужилачка страна поднела те је стога предложио да се тужилац одбије од свога тражења. Тужилачка страна тражила је трошкове по трошковнику. Срески суд за град Београд својом пресудом П. 6298/37 од 12 јуна 937 г. удовољио је у потпуности тужбеном тражењу по главној ствари док парничне трошкове има свака страна своје да сноси а са разлога: „што је туженик као поверилац по забрани са основом могао поверовати да пописана покретност нађена у дужниковом стану њему и припада и да поводом овог спора у коме појављени господар утврђује да пописана покретност није дужникова својииа има свака парнична страна трошкове за себе да сноси". Заступник тужилачке стране изјавио је рекурс противу поменуте пресуде у погледу трошкова предлажући да рекурсни суд преиначи нападнуту пресуду у толико што ће досудити тужилачкој страни и трошкове по трошковнику који је на расправи поднео као и трошак за изјаву овога рекурса; да на трошак има права по § 143 гр.п п. и чл. 1. правилника о висини награда за адвокатске послове од 6-11-1936 г. јер је тужена страна у овој парници побеђена. Расматрајући нападнуту пресуду поводом изјављеног рекурса Окружни суд за град Београд закључком својим Пл. бр. 995/37. од 18-1Х-937 г. није уважио рекурс већ је побијану одлуку о трошковима потврдио а са разлога: „Испитујући побијани закључак среског суда у смислу § 620. гр. п, п. поводомјрекурса тужиоца, окружни суд је нашао: I. Рекурсни наводи су неумесни и неосновани. 11. Побијана одлука о трошковима је у свему правилна и на закону основана па се као таква има и потврдити из разлога изнесених у истој. Зато је рекурсни суд, на основу § 620. гр. п. п., донео одлуку као у диспозитиву". Сматрамо да су погрешно наведене одлуке првог и призивног суда донете у погледу питања парничних трошкова и да се у овом конкретном случају не може применити „да свака странка сноси своје трошкове". Ово стога, што се према пропису § 143. гр. п. п., странци која у парници буде побеђена налаже да накнади парничне трошкове противној странци. Како је у овом случају суд донео п.ресуду на штету туженика, то се ова странка има сматрати као потпуно побеђена и на њој лежи обавеза накнаде парничних трошкова тужиоцу. Да ли је, тужени могао поверовати да су ствари својина дужника а не тужиоца и да се стога упустио у расправљање те да због тога није дужан да сноси трошкове потпуно је ирелевантно за питање накнаде парничних трошкова с обзиром на наведени пропис §-а 143. гр.п.п. Питање о дужности накнаде парничних трошкова зависи само од исхода саме парнице, сем случаја из § 150 гр. п. п., а да ли се успех парнице могао очекивати—предвидети или не, сасвим је ирелевантно за ово питање. Пребијање парничних трошкова регулисано је прописом §-а 145. гр. п. п. а то само за случај ако је странка делимично победила а делимично изгубила а §-ом 147. гр. п. п. предвиђено је, да ако странка није дала повода тужби и ако је одмах на првом рочишту признала тужбено тражење да је дужна своЈе трошкове да сноси а туженику његове да накнади, па према томе овај се случај не може регулисати овим наведеним прописима. Стога је суд требао да у овом конкретном случају осуди туженика и на плаћање парпичних трошкоза. Драг. Д. Герасимовић судија Среског суда за град Београд.