Бранич

О ГРАНИЦАМА С УДСКОГ ТУМАЧЕЊА итд.

511

На основу прописа у §§ 9, 10, 11 и изложених одлука опште седнице Касационог Суда судови се могу служити тумачењем једино у случају нејасних или непотпуних прописа закона. А кад је закон јасан, суд има само да га примени. У последње време судови предратне Краљевине Србије заузимају према јасном и императивном пропису § 314 Г. з. у погледу права сопственика на повраћај своје покретне ствари,—кад је било треће неовлашћено лице заложило за свој сопствени рачун, — једно погрешно гледиште и путем тумачења у основу ниште право својине у корист држаоца оваке ручне залоге, мада би судови требали само да примене пропис овог закона на конкретие случајеве, пошто је исти потпуно јасан. § 314 Г. з. гласи: „Сваки само своју сопствену ствар заложити може. Залога на туђу ствар не важи ништа, и уништава се на тужбу господара ствари, коме припада право на повраћај своје ствари, коју онај издати мора, имајући право накнаду од заложиоца тражити". Мада је законодавац овим законским прописом хтео да у циљу заштите својине на тражење сопственика огласи за невредећи сваки уговор о залози туђе ствари, судови у циљу заштите промета а нарочито заложних банака оспоравају сопственику право гарантовано § 314. Г. з. и путем тумачења импутирају на ове случајеве залагања туђих ствари законодавно тумачење из § 221. Г. з. донесено једино за случајеве продаје туђих ствари. Оваквим тумачењем и у случају доказане својине судови неправедно чине право располагања својине зависним од чињенице, да ли је залогопримац био савестан или несавестан и стављају сопственику од стране трећих неовлашћених лица заложене ствари у дужност, да поред права својине мора доказивати и несавесност залогопримца као код продаје туђих ствари од стране лица, коме је сопственик продату ствар ма у ком циљу поверио. Овај јасан и категоричан законски пропис императивно налаже, да залогопримац туђу ствар примљену у залогу мора издати правом сопственику без икакве наплате с тиме да има право тражити накнаду једино од залагача. Ова јасна редакција § 314. Г. з. каже: 1. Да сваки само своју ствар заложити може, 2. да залога на туђу ствар не важи ништа, 3. да залогопримац мора исту издати правом сопственику и 4. да залогопримац може накнаду тражити једино од залагача туђе ствари.— С тога се овај пропис не може чинити зависним од залогопримца, као што је наш признати правник Димитрије Матић на страни 446 свога објашњења Грађанског законика од 1851 год. јасно тумачио § 314 овим речима: „Али кад дужник туђу сгвар својевољно заложи, онда господар може своју ствар и од самог аоштеног држаоца одузети и не мора њу истом откупљивати". Ово се нарочито види из реченице: „Залога на туђу ствар не важи нишша.. " јер када се за нешто каже не важи ништа, онда је тиме казано, да оно не важи у свим случајевима и под свима околностима. Употребљавајући реч „ ништа " законодавац