Бранич

„Б Р А Н И Ч*

љају оиасност својим везама са опасном средином или својом црошлошћу". Предвиђају се чак у напомени додатој уз чл. 6. и у чл. 8. случајеви, где се не примењују санкције на радње предвиђене као кривична дела у посебном делу (то су случајеви: 1) где је дело изгубило: „услед очигледне мале важности и осуства штетних последица свој карактер специјалне опасности". 2) — чл. 8.: „Где је дело изгубило у тренутку истраге или суђења свој социјално-опасни карактер, било због измене кривичног законика, било због наступелих промена у социјалној и политичкој конструкцији". или ако се извршилац према нахођењу суда у горе наведеним моментима не сматра као опасан по друштво (в. превод Петуја-а 1935). 3.) Најзад треба поменути један покрет теоријског карактера, који се непосредно тиче тумачења закона, али има за последицу озбиљно одстуиање од начела легалитета. То је тенденција да се тумаче кривични закони држећи се критеријума вредности. У овоме се циљу прави разлика између нормативних елемената кривичног законика и његових дескриптивних елемената. Први будући подложни оцењивању вредности, треба да буду тумачени на бази критеријума вредности (правна вредност). Типичан је случај кривичних дела против јавног морала, где се захтева да објекат буде, девојка на пример од 16 година. Ту се, кажу, ради о нормативном елементу, па треба допустити да се под девојком од 16 година ваља подразумети свака девојка која се телесно и умно налази на ступњу девојке од 16 година, макар била стара 16, 17 и 18 година. Овде се ради о примени доктрине о вредности у кривичном праву. 111. 1.) Примена казне је, за разлику од оштете, врло снажно задирање у добра појединца, да би се могла извршити без незадовољства и протестовања слободног грађанина, ако би се кажњавало за дела непредвиђена као кривична у кривичном законику, у време њиховог извршења. У ствари, кажњавање би се осетило у томе случају као неиравично и ионижавајуће у исти мах. С једне стране човек се је привикао на своју слободу и /гако звану јавну сигурност, које се сматрају као врло високе индивидуалне вредности, и које би биле укидањем начела легалитета, изложене опасности непрекидне нестабилности. И с друге стране, укидањем начела легалитета које би изложило грађане неминовно чак у њиховим најдрагоценијим добрима, као животу, слободи, части—самовољи јавне власти, човек би био повређен у своме осећају чо. вечијег достојанства, једне од највиших моралних вредности. 2.) Тежња за напуштањем начела легалитета се оснива прећутно на ауторитерном начелу. „Све у држави и за државу". Признаје се да напуштање тога начела претставља жртву за правну сигурност и личну слободу, али се то оправдава као виша државна потреба. Заборавља се при томе да држава није творевина разума (екс рационис), чиста апстракција, већ да је једна друштвена реалност, наиме људска заједница, и да према томе постоји