Бранич

самовлашће као појам кривичног дела

корист тужиоца, осудивши тужекога само на повраћај пресуду Ј емљишха а не и на казну, пошто је кривица застарила била. за У зе ™ вом КО нкретном случају и тужилац и тужени имали су тапије грооног имања, само се тапија туженог није у свему слагала у еду граница и мера, са тапијом тужиоца. Власт је нашла да је °тужилац јачи у праву јер је његова тапија старија по времену издања. По жалби окривљеног виша власт Је својом одлуком оснажила поесуду ка0 на закон У основану. Противу те и такве одлуке поднео је осуђени тужбу Управном утгу истичући поред осталог и то, да полициска власт није била надлежна за расправу спорног питања, пошто је исто имало да се пагправи код редовног грађ. суда, с обзиром на пом. прописе новог парничног поступка који је добио обавезну снагу за целу Краљевину Југославију 1. јануара 1934. год. па је молио да се одлука о којој је реч, односно пресуда која је одобрена том одлуком поништи. Управни суд својом пресудом бр. 8366 од 10.-Ш-1937. год. одбацио је речену тужбу а поменуту одлуку одобрио као на закону основану. Поред осталих разлога Управни суд је у својој пресуди навео још и ово, у погледу на тужбене наводе о ненадлежности: „Даље је суд нашао, да је неумесан навод, да је по новом грађ. парничном поступку полицијска власт ненадлежна за расправу ових односа. Овај навод неумесан је с тога, што се овде третирала кривица за бесправно заузеће као дело из § 375. под а) каз. зак. У § 375. под а) каз. зак. остављено је полицијској власти да истовремено расправи и пит.ање, коме ће припасти државина спорног имања. Како је Законом продужена важност овог прописа § 375. а) Каз. зак. и остављено полицијској власти, да по оваквим кривицама, до доношења нових законских прописа и даље одлучује то је самим тим полицијска власт обавезна, да расправи истовремено и питање државине". Према интерпретацији § 375. а) ст. каз. зак. коју је дао Касациони суд поменутом одлуком К. Н. О. 26/27 предњи случај кикако неби спадао у надлежност управних власти, јер су у питању две тапије, од којих једна има бити поништена само одлуком редовних грађ. судова. У конкретном случају неби се могао применити ни § 375. а) ст. каз. зак., а ни § 383. новог крив. закона. Због тога, тужени по нашем мишљењу, није могао бити лишен државине оног дела земљишта, које је обухваћено тапијом, јер он то земљиште није самовласно захватио, већ га је захватио са знањем и одобрењем суда који му је тапију издао. Прописујући одредбе § 375. с. к. з., и одредбе § 383. новог кривичног законика, — законодавац је поставио принцип по коме је забрањена свака самопомоћ макар она била без насиља, или са насиљем и макар да би извршилац апсолутно узевши имао право на дотични предмет. Само због тога дакле, што се извршилац није обратио надлежној власти да му прибави његово право које је на несумњив начин документовао, он би се имао казнити по § 383. н. к. з.