Бранич

СЛОБОДА ВЕРОИСПОВЕСТИ И САВЕСТИ ПО УСТАВУ И У ПРАКСИ 23

У свом „Уставном праву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца" на страни 435 господин Слободан Јовановић пише: „Али слобода вере, ујемчена Уставом, не значи само слободу избора између разних монотеистичких вероисповести, него значи такође слободу имати и таква верска уверења која нису монотеистичка, па чак и слободу нематпи никаква верска уверења ", Исто тако господин Лаза Костић у свом коментару Устава од 1931. год. на страни 34 пише: „Слобода савести означује да грађанин није везан учењима ма какве вере основним питањима гледања на свет, он може не усвојити ниједно гледиште о појавама у козмосу, већ имати своје; практично то значи да он може не припадати ни једној вери. Атеизам је у Југославији иравно могућ Према изложеном види се, да је по нашем Уставу дозвољено грађанима да припадају ма којој вероисповести, односно да не припадају ни једној, да буду без конфесије и да не морају да имају никаква верска уверења, односно могу да буду атеисти. Тако је по Уставу. Међутим у пракси, због недостатка матичних књига, грађанског брака, због неслагања извесних законских прописа са прописима Устава, због неразумевања надлежних, итд. итд., члан. 11 Устава не долази до примене. У пракси се питање припадања, односно неприпадања ни једној вероисповести поставља сасвим друкчије и то различито на појединим територијама разних правних подручја наше државе, иа којима су и дан данас у важности прописи аустријског, мађарског, хрватског, српског, босанско-херцеговачког и црногорског законодавства. Док је у Војводини, по прописима мађарског законодавства, дозвољено грађанима да не припадају ни једној вероисповести, да буду без конфесије, дотле је то у Србији немогуће ни претпоставити. На територијама осталих правних подручја је скоро слично као и у Србији, али се ту ипак може дискутовати о могућности не припадања ни једној вероисповести, нарочито на територији важења аустријског законодавства. У Србији грађанима није дозвољено да буду без конфесије, натерују се на вршење верозаконих аката и обреда, па им се чак одређује и којој ће вероисповести припадати. Та принуда, тј. то натеривање није непосредно, већ посредно и јавља се на пример приликом: давања имена детету, закључења брака, сахране, ступања у службу, ступања у војску, итд. итд. Према томе та принуда прати грађанина од његовог рођења, кроз цео живот, па до смрти, дакле од постанка па до престанка његове личности у праву. Да бих доказао неслагање појединих позитивних законских прописа са чл. 11 Устава и посредно натеривање на припадање једној вероисповести, изложићу све наведене примере случајева принуде расправљајући о сваком понаособ. Давање имена детету. — Да би се новорођено лице разликовало од осталих потребно је да добије име, које се састоји из породичног и рођеног. Према прописима закона о личним именима породично име је ознака лица по његовом пореклу, које се у једној крвној заједници трајно и непромењено наслеђује, а добија се код законитог рођења по оцу, код ванбрачног по мајци, а код находчади по решењу управне власти. Рођено име је ознака