Бранич

„Б Р А Н И Ч"

на тај начин, што ће прећи у Војводину, што ће се тамо привидно настанити неколико недеља, па ће затим, као становници неког места у Војводини, закључити грађански брак. Друго, могу ступити у ма коју вероисповедну заједниду, без обзира на њихозо лично верско уверење, и да у цркви закључе брак, исто онако као што закључују брак и они који се воде као припадници неке верске заједнице зато што су у њој крштени, а стварно, по сзом личном верском уверењу, не припадају тој заједници, и некају могућности да из ње иступе, односно процедура је врло велика, а и опасно је јавно рећи да су без вере. Мислим да је број ових последњих врло велики. Треће им не преостаје, јер живети у конкубинату значи: изложити се опасности сталног прогона полиције, пошто се конкубинат кажњава, ставити жену у страшан положај а исто тако и децу која ће доцније доћи на свет. Или остати нежења, уседелица, лишити се породичног жнвота и родитељске љубави. Из изложеног се јасно види, да сви они који желе да ступе у брак морају да припадају некој признатој вероисповести. Како се то. слаже са одредбама Устава, које ујемчавају слободу вере и савести и прописују да се нико не може принудити на јавно вршење обреда? Очигледно је да се то двоје никако не може сло- _ жити и да прописи о форми брака, односно недостатак грађанског брака, сасвим искључују примену чл. 11 Устава којим је ујемчена слобода вере и савести. Питање форме закључења брака није много боље расправљено ни у Предоснови грађанског законика за Краљевину Југославију. Обавезна форма за закључење брака је црквена форма (§ 129) а форма грађанског брака дозвољена је само у нужди, кад верски претставник одбије суделовање при склапању брака ма из кога разлога, о чему је дужан издати уверење, или кад ни један од заручника не припада ни једној признатој заједници (§ 130). Разумљиво је и оправдано што је у српском грађанском законику од 1844 године за закључење брака призната црквена форма, али је неразумљиво и неоправдано зашто је то учињено и у предоснови грађанског законика, који ће ступити на снагу тек кроз неколико година. Пре свега, по самој предоснови, брак није више никаква тајна, нема никакве „вековечне љубави и ненарушиме верности", већ је брак дефинисан као прост уговор између будућих супруга, закључен на законом прописани начин, којим изражавају своју вољу да ће цео живот провести у нераздвојној заједници, децу рађати и васпитавати и узајамно их потпомагати (§ 103). Па када је већ узето да је брак прост уговор будућих супруга, зашто је онда задржана свечана црквена форма за његово закључење? Зар је црквена форма боља и због чега? Често се чује да би завођење форме грађанског брака рђаво утицало на морал и саму установу брака и породице код сељака и радника, па је чак било и предлога да се за село задржи црквена форма, а за варош грађанска форма брака. Зар је албански сељак културнији и моралнији од нашега? А у Албанији је обавезна форма грађански брак. Грађански брак је обавезна форма