Бранич

.БРАНИЧ"

ресор пропишу текстове заклетве и завера, али су они прописали само текстове заклетви, а не и текстове завера. Да су Министри поступили по датом овлашћењу поменутог закона и прописали и текстове завера, избегла би се забуна створена непотпуношћу § 68. зак. о чиновницима. Овако многи мисле да је припадање некој вероисповести услов за стицање државне службе и у администрацији се ствара непотребна преписка. Познат ми је један случај, да је један професор из унутрашњости иступио из једне од признатих вероисповести, не приступајући ни једној другој, и да је његов надлежни претпостављени ставио предлог да се због тога отпусти из службе. Министарство просвете је поводом тога водило дугу преписку са Министарством правде и једва се помирило са датим мишљењем, да се поменути професор не може отпустити из државне службе само зато што је иступио из једне признате вероисповедне заједнице. Стуиање у војску. — Полагање заклетве потребно је и приликом ступања у војску. И ту се не води рачуна о онима који не не припадају ни једној признатој вероисповести. Сви се морају заклети. Форма мора бити испуњена без обзира на то што тако положена заклетва оних који не верују у Бога за њих не претставља никакву моралну обавезу, а није баш ни јасно како би се могли такви људи осудити у случају гажења те заклетве. Зашто се од тих људи не би тражила завера—свечано обећање и зашто Министарство војске није прописало текст завере? Поред свега изложеног, они који не припадају ни једној признатој вероисповести и они који не желе да припадају ни једној признатој вероисповести, излажу се и другим неугодностима, као што је, нарочито, неразумевање управних власти, да неко може не припадати ни једној признатој вероисповести, Ако би неко негде јавно изјавио да не припада ни једној признатој вероисповести, да је атеиста, изложио би се опасности да га власти огласе за комунисту, сумњивог и опасног типа итд. итд. И да би све то избегли, ти људи пред властима изјављују да припадају некој признатој вероисповести, без обзира на своје стварно верско уверење и на тај начин избегавају непотребна објашњења. Не само да је то противно Уставу, већ је и неморално нагонити људе да припадају некој верској заједници, без обзира на њихово верско уверење и савест, а није корисно ни за саму вероисповедну заједницу. Да би пропис Устава којим се ујемчава слобода вере и савести — чл. 11 — дошао до примене и у пракси, потребно би било: донети закон о конфесијама, што постоји у Војводини; увести грађански брак као обавезну форму за закључење брака или као факултативну форму за оне који ма из каквих разлога не желе да закључе брак у црквеној форми; одвојити потпуно цркву од државе; установити матичне књиге у које би се уписивали рођења, женидбе. случајеви смрти, верска припадност, занимање итд. Све дотле наведдни пропис Устава остаће мртво слово на хартији.