Бранич

126

„Б Р А Н И Ч"

суд урачунао у утајени износ, јер у пресуди Окр. суда није у опште утврђено да "би оптужени ту своту стварно био примио, а ако је није примио, кије је могао ни утајити. Питање да ли оптужени за тај износ одговарз грађанско-правно нема везе за питање његове кривичне одговорности. Како је према томе Окр. суд установио да оптужени као старатељ стеч. масе на позив суда односно на јавној судској дражби продатих некретнина стеч. масе која му је била поверена ушли у своту од преко 1.000 дин. није положо у судски депозит него ју је противправно себи присвојио те како се у тој радњи оптуженога стичу сва субјективна и објективна критерија злочинства званичне утаје означеног у § 318. к.з. и квалификованог по § 319. од. 1. к. з., Окр. суд није повредио материјални закон када га је за исто огласио кривим. Повреду материјалног закона из § 337. бр. 1. сл. б) с. к. п. налази оптужени у томе што га је Окр. суд огласио кривим и ако је право за гоњење тога дела застарело. По новом кривичном закону, наиме, да је утаја преступ, а пређашњи казнени закон да не познаје квалификовану утају у смислу § 319. к. з. Према томе да се има комбиновањем садањег и пређашњег кривичног закона установити да је инкриминисано дело преступ, како преступи у смислу § 106. старог казненог закона застарују за три године, а у смислу § 79. од. 3. новог к. з. застара је апсолутна застара, када прође два пута онолико времена колико се за застару за то дело тражи, дакле у конкретном случају 6. година, те како је од времена почињења дела 1928. г. 6. година већ 1934. год. прошло, то да се дело има сматрати застарелим. љ Ревизија није основана, зато што је § 319. к. з. одговарао § 462. старог казненог закона, по коме се дело оптуженог такођер квалификује као злочинство, а ни зато што се има сматрати да је дело почињено онда када је оптужени био позват од суда да новац положи у судски депозит, а то је било 1932. год., дакле за важности садањег к. з. Повреду материјалног закона из § 337. бр. 1. сл. б) с. к. п. налази оптужени и у томе што га је Окр. суд огласио кривим и ако у смислу §■ 23. к. з. нема крив. дела, будући да је стеч. суд својим решењем бр. Ст. 1985.-1927. од 16. априла 1914. одбио предлог да се он смени са положаја стараоца стеч. масе која је решења потврдио и Апелациони суд као рекурсни стеч. суд решењем бр. Пл. 1161-1934., изрекавши да нема разлога да сада он смени са тога положаја, јер да није неправилно поступио. Ни овај ревизиски разлог није основан. Према § 23. к. з. наиме, нема кривичног дела ако прописи јавног или приватног права искључују противправност делања. Оптужени се међутим не позива на такове прописе него на решење стеч. суда о томе да ли има места његовој смени са положаја стараоца стеч. масе. Како о томе да ли је оптужени починио кривично дело или није решава кривични суд, те како у том погледу одлука стеч. суда да ли има места смени оптуженог са поменутог положаја није од прејудицијалне важности, позивање оптуженог на наведени законски пропис потпуно је неумесно. Повреду материјалног закона из § 337. бр. 1. сл. б) с. к. п. налази најзад оптужени у томе што га је Окр. суд огласио кривим и ако постоји случај из § 20. к. з., дакле околност због које је искључена његова кривица, будући да је био у заблуди о томе да се куповна цена за продате некретнине стеч. масе несме исплатити на његове руке него се мора положити у судски депозит. Ревизија у том делу нема основа, јер према меродавно установљеном чињеничном стању такве заблуде код оптуженог није било јер није у питању то да ли се речена свота има положити на његове руке или у судски депозит , него је одлучно само то да ли је оптужени поверени му новац утајио или није. У том погледу пак стање ствари већ је напред изложено. Како је према томе ревизија како држ. тужиоца, тако и оптуженог' неоснована, Касациони суд је на темељу § 349. од. 2. с. к. п. одбацио. Међутим, Касациони суд је по службеној дужности позивом на § 338. од. 5. с. к. п. и на основу § 352. од. 2. с. к. п., поништио пресуду Окружног суда у оном делу којим је оптужени на темељу § 49. к. з. осуђен иа губитак јавне службе, па је примену тога законског прописа и потоњу споредну казну одклонио. У смислу § 49. к. з. наиме, при свакој осуди најмање на шест месеци строгог затвора или на годину дана затвора изречиће суд губитак државне или друге јавне службе. Према § 47. к. з. пак губитак часних права