Бранич

130

„Б Р А Н И Ч"

б), — а за посао под тач. 9. види се из утврђеног чињеничног стања првога суда — из исказа туженика—да је тужилац за поменути посао раније измирен од стране туженика, те би према томе недостатак постојао само тада, да је призивни суд нашао да тужилад за тај посао није измирен и у томе смислу имао би дослеђење тражити. А ово све у толико пре, што је тужилац у својој тужби тражио, да му суд за означене послове у тужби досуди укупно на име хонорара суму од 28.580.— динара. Најзад неосновано је налажење призивног суда да први суд није дао разлоге што је тужиоца одбио од потраживања означеног у тужби под 10, као и да се не види да ли је ово тужбено тражење ценио, — ово зато, што се из образложења пресуде првога суда види, да је први суд приликом оцењивања свих тужиочевих потраживања означених у тужби од 1—10, а према нахођењу Касационог суда први суд је своје налажење довољно образложио." Сопственик аутобуса, по § 812 грађ. зак., није одговоран за шшету, коју би његов шофер нанео, арема шрећчм лицима. (Пресуда Касационог суда у Београду од 11. марта 1937 год. Рев 311) У правној ствари ЈБ. Н. противу Ј. Ф., због накнаде штете, Срески суд за град Београд пресудом од 8. фебруара 1936. год. П 7632., осудио је туженика на плаћање тужбеног захтева, са разлога: Тужилац је у тужби навео да је 4. новембра 1934. год. на путу између Тополе и Младеновца на његов ауто налетео аутобус „Ласта" бр. 635. својина туженог Ј. Ф. До судара је дошло ради тога што је аутобус односно шофер хтео да обиђе и престигне једна кола која су била пред њим, па је напустио прописну страну и прешао на његову возећи брзином од 70 км. на сат, налетео на његов у којем је поред њега који је шофирао било још четири путника на које се је позвао као на сведоке. Услед судара ауто је био оштећен и за оправку треба да изда 6060.— дин. као и дин. 500 шоферу који је једну путницу довезао у Београд и вративши се до Раље пратио његова кола до Београда да помогне ако кола сасвим откажу. Суд је на крају саслушао заст. тужиоца који је навео да је до судара дошло кривицом тужене стране, а да је сопственик предузећа одговоран за штету која је утврђена исказима вештака, као и заст. туженика који је изјавио да се по позитивним прописима туженик не може осудити на плаћање оштете. Ово стога што није утврђено да је баш кривицом шофера дошло до судара, а сем тога и величина штете није утврђена пошто су искази вештака различити. На основу чињеничког стања и доказа суд је у см. § 368. грпп. нашао: Утврђено је да се десио судар кривицом шофера аутобуса „Ласта" чији је сопственик Ј. Ф. Штета је оцењена по вештаку Л. Р. на 6060.— а по вештаку В. П. на дин. 1210.— Суд је пре поверовао вештачком мишљењу вештака Р. зато што је овај одмах после судара прегледао кола и рекао тужиоцу да би оправка стајала 6060.— а при том је исказу и остао. Ово у толико пре, што је његово мишљење образложено и детаљисано како то предвиђају §§ 457. и 458. ст. 2. грпп. док мишљење вештака П. није довољно образложено и не претпоставља довођење ауто у првобитно исправно стање. Из истог разлога, суд је нашао да нема места поновној процени, ово и ради тога што су странке оставиле то питање суду на оцену. Суд налази да је за ову штету одговоран сопственик аутобуског предузећа а не шофер, а ово у смислу §§ 800. и 812. гр. зак.._утврђено је иска' зом сведока Ђ. В. који је дошао одмах после судара, да му је шофер аутобуса рекао: Да је покушао да бремза, али да није успео да ауто заустави, па суд верује да су кочнице биле исправне односно да је кочење раније предузето да до судара неби ни дошло. С тога несумњиво да се судар десио кривицом шофера који је желећи да обиђе воловска кола прешао са прописне десне на леву страну друма, што су сагласно изјавили сведоци, Р. В. М. и М. Па како аутобуско предузеће својина туженика, има концесију за пре воз путника по којој је обавезно да одржава ту аутобуску линију, то једино ово може и бити одговорно за ову штету коју његова кола проузрокују а друштво се може од својих службеника чијом је кривицом дошло до судара — наплатити.