Бранич

186

„Б Р А Н И Ч*

то се тужена страна на основу § 547. и 21. г.з. има осудити да врати задр,жану"суму у износу од 1.611.438,38 динара са 6% год. интереса од 8. ап- рила 1935. год. као дана подизања тужбе до исплате. Поред тога тужена држава има се осудити да накнади тужиоцу /фирми Ф. д. д. — 16.432.— дин. плаћене таксе и да јој плати 2.000.— дин. - на име парничних трошкова — § 143. грпп. Приговор пуномоћника тужене државе, да је држава имала право-да ,задржи ову суму, без обзира да ли је тужена страна тражила продужење .рока за испоруку, јер тужилачка страна није на време извршила испоруку, ■неуместан је са разлога што се из чл. 99. зак. о држ. рачуноводству види да је за наплату 2% од сваке хиљаде у корист Инвалидског фонда, по. требно да је предузимач захтевао продужење рока за испоруку, док међутим тужилачка страна није захтевала продужење рока за испоруку и . према томе тужена страна није могла, нити имала права, да задржи спорну : СУМу, Па како према напред наведеном тужена страна није имала права да . задржи спорну суму на основу чл. 99. зак. о држ. рачуноводству, то је ваљало донети одлуку као у диспозитиву". По призиву туженика, Апелациони суд у Београду, пресудом од 13. јану.ара 1937. год. Пл. 1428, потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Призивни навод под I: да је побијаном пресудом пресуђено о ствари, за коју није допуштен редован правни пут, пошго је у питању административни спор и да стога постоји разлог ништавости, — неоснован је, јер за постојање административног спора потребно је да се једним актом управне власти угрожава какво право нли непосредан интерес тужиоца, заснован на закону. Међутим, у овом случају тужиочево право за повраћај задржаног новца не заснива се на закоиу или уредби, већ потиче из уговора, — чл. 11. уговора приложеног уз тужбу. Према томе, када тужилац заснива своје право на самом уговору, по коме је држава другоуговарачка страна — § 531. у в. § 13. гр. зак., — онда је јасно, да је овде у питању један чисто приватно правни однос између уговорачких страна за који је једино надлежан редован суд — § 1. грпп. у в. чл. 16 уговора. С тога је неумесно призиваочево правно разлагање и позивање на .§ 99. а) зак. о држ. рачуноводству, а о томе, да је казна јавна дажбина и да су државни органи наплаћујући исту радили једино у својству јавне власти. Јер казна из § 99. а) зак. о држ. рачуноводству предвиђена је и унета у постојећи уговор парничара. У томе уговору предвиђени су и услови под којима се ова казна има и наплатити, те је редован суд, као и за остале случајеве уговорне казне, надлежан да решава о околностима: да ли су или не испуњени предвиђени услови. Чињеница, пак, што суд приликом свега тога расправљања има да тумачи и прописе из области административног права, не може да утиче и на промену једног чисто приватно правног односа, заснованог на уговору који је закон за странке — § 13. гр. зак. Због тога је и схватање призиваочево, да би за овај случај био надлежан редован пут само у том случају да је било продужења рока, те да би само питање по наплати пенала зависило од претходног питања: да ли је лиферант на време извршио испоруку односно да ли је за исту било продужење рока, — неосновано је. Јер, само питање, да ли је лиферант на време или не извршио испоруку, односно да ли је било продужења рока, траженог.у смислу уговора, пошто се сва та питања своде на исто: да ли су наступили услови за наплату казне из уговора а за које је питање као што је наведецо надлежан редован правни пут. Неумесан је и призивни навод под II: да је суд првог степена дао по. грешну правну оцену. Јер, сам призивалац у свом призиву тврди да се из стилизације чл. 11. пом. уговора види да је за продужење рока за испуњење обавезе потребно да је лиферант тражио продужење уговорног рока ,и да му је то продужење потребно. Даље истиче, да у смислу § 532. гр. зак. може бити и прећутног одобрења пошто није предвиђено како се има тражити продужење рока који је закључак призиваоца неоснован. Уговор је за странке закон, — § 13. и § 547. грађ. зак. Према томе, ако један од уго.ворача не испуни уговор на време или онако како је то предвиђено у уговору су одређене и последице тога неизвршења. Јер, други уговорач може у том случају тражити потпуно извршење, као и накнаду због неизвршења