Бранич

250

.БРАНИ Ч*

вац са новчаником предао туженику, пошто се је овај јавио као власник новца и новац затражио, — коју пресуду првостепеног суда призивни суд узима за основ своје пресуде, јер резултат није измењен призивним поступком — § 592. грпп., а није нашао за потребно, да се докази изведени пред првостепеним судом понове — § 585. грпп. Према овоме неоснован је навод призива да је поступак непотпун, зато што је првостепени суд пропустио да донесе закључак о тужиочевом предлогу у тужби да се тужени саслуша под заклетвом о околности: да се тужилац обратио туженом за исплату провизије 20% као налазачу али да је тужени то одбио, јер и ако је првостепени суд био дужан да по §-у 371. грпп. изрично одбије извођење доказа које не сматра важним за одлуку, недостатак закључка о томе одбијању без важности је када странка о повреди горњег прописа није одмах учинила замерку у смислу § 260. грпп. Тужени С. побија пресуду и због неправилне примене материјалног закона у томе што је првостепени суд применио на овај случај § 244. грађ. зак. Призив туженога у томе погледу је основан. Тужилац је нашао новчаник у аутобусу у коме је поред осталих путника возио и туженога коме је у том аутобусу новчаник из џепа испао. Налажењем овог новчаника тужилац није стекао право на находничку награду 20 % вредности, јер није нашао изгубљену туђу ствар. Тужилац је возар и пријемом путника и ствари на превоз он је у смислу §-а 69. трг. закона одговоран за њихову сигурност. Проналаском у возиву и враћањем изгубљене или заборављене ствари путнику возар врши само своју обавезу која из уговора о превозу произи.лази и нема права специјалне награде за то коју предвиђа § 244. грађ. зак. за находника". По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду, пресудом од 27. Маја 1937. год. Рев. 507 потврдио је пресуду окружног суда, са разлога: „Тужилац у ревизији наводи да је призивни суд погрешно извео правне закључке из утврђених чињеница и тужиоца одбио од тражења находничке награде која му по § 244. грађ. зак. припада, пошто тужилац није стручно лице у аутобусу, већ је као шофер изгубљену ствар нашао. Касациони суд налази да је овај навод ревизије неосновап. Правилно је призивни суд нашао да тужилац нема право на награду из § 244. грађ. зак., јер се за изгубљену ствар у см. § 242. грађ. зак. сматра она ствар чија је државина према сопственику прекинута, и иста се ствар не налази ни у чијој државини. Међутим чињеничким стањем утврђено је, да је новац који је туженик изгубио из његове државине остао и нађен у аутобусу којим је руковао тужилац, те према томе исти није изгубљена ствар и тужиоцу не припада право награде у см. § 244. грађ. зак." По § 494. грађ. парн, пост., тужилац може ставити предлсг за доношење пресуде због пропуштања и иа прзом наредном рочишту, а не одмах пошто је одговор на тужбу предат. (Пресуда Касационог суда у Београду од 4. новембра 1937. год. Рев. 1183). У правној ствари тужиоца Ђ. Л. противу туженика М. Л., због раскида уговора, Окружни суд за град Београд, донео је 23. октобра 1936. год. По-254/35. пресуду због пропуштања по којој је туженик осуђен да врати у својину и државину тужиоцу спорни плац, са разлога: „Суд је по одржаној усменој јавној расправи на дан 9. априла 1935. год. закључком од истога датума наложио туженоме да у року од четири недеље рачунајући од напред поменутог дана, поднесе одговор на тужбу. Тужени је поднео одговор на тужбу, преко поште, и то не у одређеном му року, већ тек 10 маја 1936. год. т.ј. три дана после истеклог рока од четири недеље, те је тужилац на усменој спорној расправи од 30. децембра 1935. год. предложио суду да противу туженика донесе пресуду због пропуштања — § 494. гр. п. п. Г1а како је тужилац неблаговремено поднео одговор на тужбу а наводе тужиоца ничим није оповргао, то је суд имајући у виду §§ 338., 339. и 494 грпп. и донео одлуку као у диспозитиву". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 23. априла 1937. год. Пл. 1916,потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „По § 494. гр. п. п. предвиђене су последице, ако туженик не преда