Бранич

252

„Б Р А Н И Ч*

ђеном после датог одговора, и ако је знао да одговор на тужбу није дат на време, — јер је правилно призивни суд нашао, да се ни једним законским прописом не ставља у дужност тужилачкој страни, да стави предлог за изрицање пресуде због пропуштања одмах, пошто је одговор на тужбу поднет, већ тужилачка страна може овај предлог за доношење пресуде због пропуштања да стави на првом наредном рочишту, као што је тужилачка страна и учинила — § 494. гр. п. п. 3) Навод под III да се по § 210. грађ. парн. пост. ако странка није извршила једну парничну радњу везану за рок, а тиме је проузроковано пропуштање имало за странку штетну последицу, што је искључена од те парничне радње, онда ће се тој странци дозволити у колико закои друкчије не наређује, повраћај у пређашње стање по предлогу те странке, а да се тај предлог има одбити по § 211. грпп. ако би се пропуштена радња могла предузети по § 209. тач. 2, грпп. — такође су неосновани а ово зато, што, као што је напред наведено, нема места примеии § 209. ст. 2. г.п.н. иа конкретан случај, јер се по § 339. гр. п. п., кад није на време предан одговор на тужбу, има по службеној дужности одбацити доцкан предани одговор на тужбу, пошто се по § 339. гр. п. п. одговор на тужбу може узети у поступак само кад је на време суду предат. 4) Неосновани су и ревизиони наводи под IV и V да је пресудом првога суда По-254/35.-6. од 30. децембра 1935. год. коју је пресуду први суд најпре изрекао, апсолутно правична и то како у првом делу, који говори о одбијању предлога тужилачке стране, да се донесе пресуда због пропуштања, тако и у осталим деловима, и да први и други суд у нападнутој пресуди нису могли да суде у меритуму, кад је закључак Апелационог суда од 29. маја 1936. год. Пл. 466/36. имао намеру, да се претходно расправи питање оправданости предлога тужиочевог о доношењу пресуде због пропуштања, — јер је призивни суд правилно поступио, кад је нападнутом пресудом расправљао и о меритуму а с обзиром на то, да се према § 492. гр. п. п. сматра за истинито оно што је тужилачка страна навела, у колико ти наводи нису оповргнути доказима, који су већ пред судом. 5) И наводи под VI и VII, да је нрви суд провео целокупно извиђ ањ и да је први суд у првој пресуди од 30. децембра 1935. год. утврдио тачно чињеничко стање и изнашао материјалну истину, и суд је стекао своје _убеђење, да тужилачка страна није имала никаква права, и о том чињеничком стању и први и други суд имали су да воде рачуна, јер је пресуда нрвог суда, коју је апелациони суд нападнутом пресудом потврдио, контрадикторна са чињеничким стањем, утврђеним у првој пресуди првог суда, и да за то нападнута пресуда апелационог суда не може опстати, а ово тим пре, што су наводи и докази из тужбе оповргнути, — посве су неосновани, јер је први суд доношењем своје пресуде због пропуштања од 23. окгобра 1936. год. а коју је пресуду Апелациони суд нападнутом својом пресудом потврдио, а према чињеничком стању, изнетом у нападнутој пресуди другог суда, тачно поступио по § 492. гр. п. п. и своју одлуку засновао на оно чињеничко стање, које је пред судом било пре извођења доказа на другом рочишту, одржаном после доцкан предатог одговора на тужбу, а које рочиште први суд није могао ни одржати по § 339. у вези § 494- гр. п. п. пошто овде није случај из става 2. § 494. гр. п. п., те се зато не може рећи, да је контрадикторна пресуда првог и другог суда са чињеничким стањем, утврђеним на другом рочишту, које суд није смео одржати, нити узети у обзир оно, што је на том рочишту извиђано, после датог одговора на тужбу". Приговор противу меничног платног налога и одговор иа тужбу нису идентични, те се преиначење тужбе може тражити и после поднетог приговора. (Закључак Касационог суда у Београду од 12. новембра 1937. год. Рек. 385). У правној ствари тужиоца В. Ц. Б. противу туженика Н. Ж. и осталих, због дуга, Окружни суд у Врању пресудом од 9. новембра 1936. год. По 91. одбио је предлог тужиоца о преиначењу меничне тужбе и укинуо кенични платни налог у целости, са разлога: „По тражењу тужилачке банке издат је менични платни налог противу туженика. Туженици противу овог налога приговорили су да је менична оба-