Бранич

СУДСКА ПРАКСА

313

Овакав пренос својине у циљу обезбеђења, познат под именом фидуцијарног преноса, није заснован на фиктивном уговору, како то произлази из пресуде призивног суда нити је тај пренос без правног основа, као што тврди првостепена пресуда, већ је то потпун и пуноважан прнос. Разлози призивног суда, да је уговор о фидуцијарном преносу фиктиван, не стоје јер код овог уговора нема никакве скривености, нити је у ствари закључен други какав уговор. Иапротив, странке су баш хтеле, да изврше пренос имања онако, како је у уговору назначено, означујући чак и циљ у коме то чине. Неоснован је такође и разлог, да овај пренос у смислу § 226. гр. зак. нема основа, те да не може засновати право својине, јер сам уговор о фидуцијарном преносу чини први основ — титулус за стицање права својине. Да је фидуцијарни пренос по нашем законодавству дозвољен, види се још и из § 10. (3) Стеч. закона и чл. 10. (3) правилника за извршење Уредбе о ликвидацији земљорадничких дугова, који прописи предвиђају поништај преноса својине, конституисаног у циљу обезбеђења, из чега произлази да, чим је потребан поништај таквог преноса, да исти правно и постоји. Према уговору од 4. II. 1929. г. истина за тужено друштво постоји обвеза, да врати тужиоцима својину на половину уступљених рудника, кад му они буду повратили износ, за чије је обезбеђење извршен пренос али та обавеза није стварно-правне природе, веђ за тужиоце заснива само облигационо право, да траже од туженог друштва својину натраг по измирењу тражбине а право својине, засновано у корист тужене стране, као и свако друго стварно право, према трећим лицима производи пуно правно дејство. Према томе, Касациони суд стоји на гледишту, да је пренос својине по закону потпун и пунозажан и као такав има правно дејство према свакоме. Што се тиче питања, какав значај има обвеза туженог друштва да, по измирењу тражбине, врати својину и у колико је тужено друштво ограничено овом обвезом, Касациони суд је нашао: Ма да је тужено друштво стекло право својине на поменутим деловима рудника, ипак воља странака била је управљена на то, да овај пренос остане у важности само до момента исплате дуга, услед чега је и пренос рудника имао карактер преноса ради обезбеђења. Услед овога, у односу према странкама, пренети рудници представљају у ствари специјално обезбеђење за дуг а последица тога је, да тужено друштво не може задржати за дуг пренете делове рудника, баш и у случају кад дуг не би био исплаћен, јер је такво задржавање забрањено по § 843. гр. зак. Овај законски пропис не забрањује пренос имања у циљу обезбеђења али забрањује задржавање залоге за дуг тако, да се долази до закључка, да је у односу према тужиоцима тужено друштво ипак у своме праву својине ограничено у толико што не може према њима постати власником пренетог добра самим тим, што му дуг није плађен, већ је његово право, као и сваког заложног повериоца, да се из залоге продајом наплати а остатак да преда тужиоцима. Из овога даље произлази, да, и ако се фидуцијарним преносом заснива право својине на пренетим добрима, тај пренос има пуно правно дејство само према трећим лицима, но, између странака, правни однос остаје онакав какав је уговором опредељен тако, да се фидуцијарни власник не може ослободити своје обвезе само тим што је пренос перфектан, већ облигационо право преносиоца да тражи својину натраг остаје недирнуто. Због овога, макар да је тужено друштво стекло право својине, оно према тужиоцима остаје увек у односу заложног повериоца, услед чега а с обзиром на § 843. гр. зак. не може задржати уступљене руднике за неплаћени дуг. Према томе, истакнута основна питања у овоме спору Касациони суд решава на тај начин, што сматра, да фидуцијарни пренос заснива за тужену страну пуно право својине и у толико су ревизиони наводи, којима се напада погрешна правна оцена ствари, основани али услед природе овог преноса, тужена страна појављује се у односу према тужиоцима, као заложни поверилац и због тога је њена облигациона обвеза, да по измирењу тражбине, врати тужиоцима својину и због тога тужена страна не може задржати уступљена добра због неисплате дуга, за чије је обезбеђење извршен фидуцијарни пренос — § 843. гр. зак. Последица оваквог схватања је, да се тужбено тражење, у колико се њиме тражи утврђење чињенице, да су тужиоци пренели својину само као залогу а да су тим и даље остали сопственици пренетих рудника, не може усвојити јер је ту-