Бранич

534

,Б Р А Н И Ч"

застарелости тужбеног потраживања, јер по § 939. грађ. зак. накнада штете застарева после три године од сазнања за учињену штету. Да би се правилно оценило, да ли је ова накнада застарила, потребно је утврдити кога су датума исечене шљиве у питању за које се овом тужбом потражује накнада штете, као и то, када је тужилац за штету сазнао. Према чињеничком стању призивне пресуде види се да је призивни суд нашао, да је иста учињена 1930. год. То своје гледиште суд је засновао на признању тужене стране, док се међутим из списа види да је тужилац преставио да му је штета учињена 1932. год. а искази сведока су у томе питању различити а и тужени тврде да су шљиве исекли јануара 1931. год. Потребно је да суд тачно утврди датум извршене штете према наведеним доказима, да би се спорна ствар могла правилно решити. Касациони суд налази, да је призивни суд погрешно нашао, да је застара потраживања накнаде према туженој Љ. прекинута вођеном парницом о својини, јер — § 945. грађ. зак. не предвиђа такав случај, пошто је тужилац и уз вођење спора о својини могао тражити накнаде за исечене шљиве као акцесорно потраживање". Кад се земљиште — здравица увелича речним наносом, онда сопственик наноса по §-у 265. грађ. зак. није дужан да доказује дуговремену државину. (Пресуда Касационог суда у Београду од 26. марта 1938. год. Рев. број — 2172/37.). У правној ствари Р. К. противу Ј. Р. и осталих, због својине, Срески суд у Краљеву пресудом од 14. маја 1936. године П-292/35. одбио је тужбени захтев а са разлога: „Тужилац Б. у тужбама и на расправама код суда претставио је: да су се спорна имања пред рат налазила са десне обале Мораве и да је Морава мењала корито односићи здравицу, те су тужени ишли за Моравом и присвајали спорне парцеле. 1930. године Морава се вратила у првобитно корито и тужилац је покушао да обрађује спорно имање, али су га тужени у томе спречили. За доказ ових навода позвао се је на сведоке и општинске тапије. По изведеним доказима заст. тужил. стране навео је: да није утврђено да постоји нанос, јер спорно имање није уз здравицу тужених. Даље је претставио, да је увиђајем, и осталим доказима доказано, да је спорно имање испресецано јаругама и др. што говори: да је Морава мењала корито али мењајући корито оставила је и здравицу тужиоца, те је молио суд да усвоји тужбени захтев и досуди имање тужиоцу. Најзад наводи да и кад би се узело, да је спорно имање нанос, ипак тужени немају право на овај нанос, јер је по чл. 1. и 4. Закона о водама овај нанос опште добро и тужилац се има користити овим добром. Заступник туженог: Ј. С. и Д. на расправама код суда оспорио је тужбени захтев наводећи да спорно имање је нанос уз имање тужених, те се има применити § 265. грађ. зак. Одбио је да се поднете тапије и уверења односе на спорно имање, јер се не слажу са границама и мерама утврђеним на лицу места. Да је спорно земљиште нанос, позвао се је на сведоке. По изведеним доказима преставио је, да је увиђајем и сведоцима, па и признањем тужбе утврђено, да је спорно имање нанос уз здравицу тужених и молио је суд да тужиоца одбије од тужбеног тражења. Приговорио је тужени зак. о водама у овом случају, јер Морава није пловна река. Тужени Д. М., Д. и Д. на расправама код суда, навели су као и заст. туженог Ј. Обе странке тражили су трошак. Изведени су докази и забележени у записник број 6. По довољном извиђању овог спора и оцени доказа по § 368. грпп. суд је нашао: Исказима заклетих сведока тужил. стране Е. А., Ђ. Т., А. Б., Т. Н., И. М., Т. А., и М. О., као и исказима сведока тужене стране: П. Р., Т. Б., И. А., С. М., О. В., Б. П. и Р. Д. којима суд поклања вере по § 423. грпп. утврђено је: да је Морава приликом водоплава у 1896. год. почела да мења корито и да полако и постепено односи спорно имање. Овим доказима утврђено је