Бранич

СУДСКА ПРАКСА

541

Својом пресудом, која је исправљена побијаним закључком призивни суд је под 3. признао тужиоцу право својине на земљишту у дужини од 37 м. а у ширини 0,45 м. Исправљајућ^ пак, отправке ове пресуде у смислу § 518. грпп. у којима је омашком било изостављено земљиште описано под 2) призивни суд је назначио да је дужина земљишта под 3) 29,37 м. што је у противности са тужбеном захтевом и налазом вештака приликом вршења вештачења и пресудом призивног суда чија исправка у том делу није тражена, нити је истој уопште било места". Недоласком супруге на спорну расправу пред Црквеним судом сматра се да је бракоразводна парница окончана и право на издржавање супруге од стране мужа престаје. (Пресуда Касационог суда у Београду од 8. децембра 1937. год. Рев. 2087). У правној ствари тужиоца М. С. противу Д. С. због права издржавања, Окружни суд за град Београд пресудом од 3. јануара 1937. год. пресудио је да тужена страна нема право на издржавање од тужиоца, са разлога: „Тужилац у тужби и на расправи наводи: да је туженој Д. за њу и за децу Р. и М. од њеног мужа, тужиоца М. признато право на издржавање решењем Великог црквеног суда Српске православне цркве бр. 102 од 28.—15. фебруара 1934. год. почев од 1. маја 1932. год. па до свршетка парнице. На основу те пресуде осуђен је тужилац извршном пресудом Апелационог суда Пл. 498/35. од 16. септембра 1935. год. да туженој Д. за њу и децу плаћа по 74.— дин. месечно све дотле док се право не изгуби у смислу решења Црквеног суда. Тужена није дошла на заказану расправу одређену од стране Црквенога суда и сматра да је предмет одлуком суда бр. 15198/34. од 31. децембра 1934. год. стављањем у архиву у см. § 44. Поступка за црквене судове Српске цркве дефинитивно окончан и да је тужена и за себе и за малолет. М. изгубила право на издржавање. Тражи пресуду, да тужена Д. како за себе - тако и за малолетну М., нема права на издржавање признато им решењем Великог црквеног суда Српске православне цркве бр. 102/34. и пресудом Београд. Апелац. суда бр. Пл. 498/35. Тражи трошкове по умерењу суда. Тужена у одговору на тужбу и на расправи наводи: да одлука суда по којој је предмет стављен у акта, није достављенз првотуженој, па према: томе, та одлука не може према туженој имати коначног дејства. Налази да има права против те одлуке суда да војује, или да свој одустанак правда. Према томе, не може се сматрати да је парница окончана. Тужена сматра и независно од поведене парнице, да је муж обавезан издржавати жену и децу у см. §§ 109. и 119. грађ. зак. баш и да не постоји решење Црквенога суда. Првотужена није показала вољу да се не врати на продужење брачиог живота. Са тужиоцем се налази у спору и чека о томе одлуку надлежног суда. Тражи пресуду, да се тужилац одбије од тужбеног захтева. Трошкове парничне тражи по умерењу суда. Суд је ценећи цео доказни материјал по прописима § 368. гр.п.п. установио и нашао следеће: Да је тужилац обавезан да даје издржавање туженима почев од 1. маја 1931. год. па до окончања брачне парнице која се води између тужиоца и тужене Д. (Решење Великог црквеног суда Српске православне цркве бр. 102 Зап. 37. од 28./15. фебруара 1934. год.) да је висина тога издржавања одређена пресудом Апелационог суда у Београду Пл. 498/35. од 16. септембра 1936. год.; да се тужена Д. којој је позив за главну расправу о бракоразводној парници благовремено уручен, није одазвала позиву ни приступила на главну расправу, нити је свој изостанак благовремено оправдала, те је на основу § 44. Поступка за судове Срп. православне цркве цео предмет стављен у архиву (уверење црквеног суда Правосл. А,рхијепископије Београдско-карловачке у Београду бр. У. С. 5352 од 26./13. марта 1936. год.). ^На основу овако утврђеног чињеничког стања суд је нашао, да су тужбени захтевн оправдани и на закону основани из следећих разлога: По § 44. Поступка недолазак на расправу сматра се одустанком од тужбе. Одустанак од тужбе сматра се окончањем спора. По § 114. Поступка може се тражитн за 14 дана повраћај у пређашње стање, што ту-