Бранич

544

„Б Р А Н И 4"

теље већ ју је овај избацио из куће и није је хтео примити по изласку из болниде када јој је нега била најпотребнија. С. је морала спавати у једној соби са самцима како је родитељски поступао тужилац. За доказ својих навода позвао се на више сведока и молио суд да тужиоца одбије од тражења да се уговор раскине и на име трошкова тражио је 1000 динара. Окружни суд за град Београд пресудом од 14. новембра 1936. године По 552/35. одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: „Да се у овом конкретном случају ради о уништају уговора о усиноЕљењу—усвојењу а на захтев усвојиоца Љ. Да нема места испиту сведока на које се данас позвала тужилачка страна, а нема места ни прибављању уверења од XVIII кварта, јер је све ово без утицаја на пресуђење овога спора. Прелазећи на оцену главне ствари суд је нашао: Да нема места раскиду уговора о усиновљењу—усвојењу са разлога изнетих у тужби и рочиштима, јер законодавац није ниједним законским прописом предвидео да се уговор може раскинути услед непослушности усвојеног детета и то на захтев једне стране. Дете усвојено на начин исказан у уговору о усиновљењу, је у смотрењу закона равно детету рођеном у законитом браку и са свима припадајућим правима и обавезама по закону. Према томе кад законодавац није предвидео за законито дете могућност да га се отац одрече, онда се то простире и на дете усвојено у см. § 137. т. 1. грађ. зак. у вези § 139. и § 147. грађ. зак., те се због тога на основу једноставне воље или пак тужбе не може раскинуће уважити. Сам факат што је дете у извесној мери непослушно или не ради по вољи својих родитеља, односно пародитеља не може бити услов за раскид уговора, којим би била уништена сва лична и остала права тужене према својим пародитељима. На основу свега изложеног и § 147. грађ. зак. суд сматра да тужилачку страну треба одбити од тражења изложеног у реферату ове пресуде, као на закону неоснованом, с тим да тужилачка страна плати туженој парничне трошкове". По незадовољству тужилачке стране Апелациони суд у Београду пресудом од 10. априла 1937. године Р.Бр. 969 одобрио је пресуду Окружног суда. По жалби тужилачке стране, Касациони суд у Београду решењем од 27. августа 1938. године Рев. 1288/37. оснажио је пресуду Апелационог суда. Продавац може задржати право својине на продатој ствари све до коначне исплате. (Пресуда Касационог суда у Београду од 6. јуна 1938. год. Рев. 530). У правној ствари тужиоца Т. противу X. Ј., због својине, Срески суд за град Београд пресудом од 22 септембра 1936. године П-4893/36. одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: „Тужилац је својом тужбом тражио, да му туженик X. Ј. призна право својине на спорном радио апарату марке „Тунгсрам" типа „Ехо" 2005, који је заведен у списку пописа Управе града Београда извршног одељка бр. 14248/36. на ред. бр. 1. Своју тужбу објашњава овако: дана 26 фебруара 1936. г. извршио је извршни одељак Управе града Београда по тражењу туженога X. попис покретности код дужника тужилачке фирме Т. и том приликом међу осталим стварима пописао је и спорни радио апарат марке „Тунгсрам" за доказ чега прилаже решење извр* одељка У.Г.Б. од 6. јуна 1936. год. Бр. 28001/36. Међутим пописани радио апарат није својина дужника Ј. и Ј. Т. ради чијег дуга је туженик тражио обезбеђење, већ је тај радио апарат својина тужилачке фирме, пошто је она приликом продаје апарата задржала искључиво право својине до коначне исплате куповнине за тај апарат, за Доказ чега прилаже закључницу од 29. фебруара 1935. године. Како пак. дужници тужилачке фирме Т. нису исплатили уговорену куповну цену од 6250 динара већ су остали дужни још 5.600 динара то се тужилачка фирма обратила за остатак куповне цене судским путем, али подмирење дуга није на тај начин постигла.