Бранич

586

,БР АНИЧ"

брану један нарочити речник, скоро би се могло казати терминологију, који баш зато што се увек чује у њиховим одбранама постаје мало убедљив. На сзоју несрећу они су вештаци у савлађи. вању физичких препрека, али слабо објашњавају зашто су то чинили, шго је још чешће, зашто су то морали да учине. Њихови браниоци, који се због сиромаштва оптужених редовно поетављају по сили закона, употребљааају у својој речи врло често шаблон који мало измиче ономе којим оптужени располаже. Дрипчави лопов ће рећи да је на крађу био присиљен беспослицом и глађу или сузама оних што су од њега зависни, и осталим разлозима, који један за друтим претстављају јад и чемер, — и томе ће се казивању веровати. Ма како га оценили, ми га морамо на дуже или краће време послати у тамницу, јер претставља опасност за иметак оних што кису принуђени да краду. Ово чинимо по законима који су тековииа и потреба једног друштва што је достигло виши културни низо и зато мора да живи по утврђеним правилима. Уосталам, не ради се толико о степену културе колико о нагомиланости људства и сложености односа у организованим државама. Но друштво је у сзоме развоју имало неисправан пут. Са једне стране доношени су прописи и санкције противу преступника, а све у циљу да се обезбеде извесне моралке и матерјалне вредности. Уз ово видимо да у организованој заједници постоје тачно одређена места на којигла чланови одговарају својим дужностима према заједници у којој живе, али нема установа на које би се човек обратио у случају кад није успео да се запосли под условима који би му обезбеђивали поштен живот. Ја се не могу помаћи даље док добро не подвучем потребу стварања таквих уреда који би били сигурко место у које ће доћи обезглављени човек који из било каквог разлога не успева да се сам упосли и одржи у борби. Он би имао доћи овамо не де моли и да се пренемаже већ просто да с пуним правом захтева посао и да буде уверен да ће га добити; као што је сваки човек сигуран да ће иовац намењен за порезу моћи да преда у надлештву које прибира ову дажбику. Међутим, добро је познато да не краду само бедници него и они што имају од чега живети, с.а због тога мора овде да се истакне следеће. У оној легији осуђених крадљиваца које сам видео за релативко кратко време, проценат пуких сиромаха био је страхозито велики. Као доказ о томе може да послужи чињеница што се од 95% осуђених по §§ 314 и 316 крив. закона, не могу наплатити трошковл кривичног поступања и што највећи број њнх није у стању да узме себи браниоца већ се ови морају постављати по службеној дужности, о чему би могли добро сведочити адвокати на које пада овај незахвални посао. Ни са једном другом врстом криваца не стоји ни из близа тако, него сасвим обрнуто. И читаво то мноштво посрнулих људи понавља пред судом речи о беди и немању раоа и под теретом наших осуда одлазе у затворе из којих ће изаћи гори него што су рааије били. А то значи да ће после издржане казне још мање моћи да се надају раду код приватних послодаваца који су јако опрезни према људима што долазе са робије. У прилог свему овде реченом могу се поменути