Бранич

СУДСКА Г1РАКСА

593

тражену суму, ако она не одговара вредности тражене ствари — § 369. гр.п.п. У пропису § 506. гр.п.п. предвиђено је, да суд код алтернативних захтева, у пресуди треба да изрекне, да се туженик може ослободити од давања тога предмета. Ни тај пропис, ни остали прописи не говоре о томе, да је суд дужан да странци досуди алтернативно тражени износ, нити се може узети, да је такво тумачење логично. Ово с тога што би туженик по нахођењу Апелационог суда, без своје кривице могао лако доћи у положај, да не може да плати тражени износ, одвосао не би могао да се ослободи од давања тога предмета. Према томе и алтернативно тражени износ у ствари представља спорни износ, који зависи од спорне ствари па се зато и тај износ може одмерити по слободном уверењу или извођењем доказа вештацима, што зависи од конкретног случаја — §§ 569 и 447 гр.п.п. Кассциони суд је потврдио пресуду призивног суда, не уважавајући ревизију тужилачке стране. По оцеии Касационог суда, празивни суд је погрешно нашао, да алтернативно тражење, предвиђено у § 506 гр.п.п. представља спорни износ, који мора бити одмерен или вешгачењем или по слободној оцени суда. На против, алтернативно тражење из § 506 гр.п.п. представља алтернативно овлашћење за туженика, јер се он не осуђује да врати ствар илн плати суму, коју је тужилац, као алтернативнп захтев, означио, већ се само осуђује да врати ствар а у исто време се изриче, да се туженик може ослободити од давања предмета, ако плати износ, који је тужилац означио, што значи, да од воље туженика зависи, да ли ће вратити спорни предмет или платити одређени износ. Стога овај износ, који се тража месго спорног предмета у смислу § 506 грп.п. не мора претстављати стварну вредност спорног предмета, већ може бити већи или мањи од исте вредкости и он неподлежо оцени суда, већ је суд у смислу § 506 гр.п.п. дужан да у пресуди изрекне, да ће се туженик ослободити обавезе исплатом означеног износа, колики је ту жилац означио. Међутим, ако туженикне би био у могућности да врати спорни предмет, он не би морло платити означени износ из § 506 гр.п.п., јер на плаћање истог није ни осуђен, већ би у таквом случају вредност спорног предмета, коју би туженик био дужан да плати, морала бити у новом спору тек утврђена, пошто се у спору, у коме се изриче наведено алтернативно овлашћење за туженика, не расправља питање о вредности спорпог предмета, коју би туженик био дужан накнадити у случају немогућности да ствар врати. Стога не стоји разлог призивног суда, да би,у случају алтернативног овлашћења из § 506 гр.п.п. туженик, без своје кривице, могао доћи у положај, да се давањем предмета не би могао ослободити обавезе, те да би морао платити износ, који не одговара стварној вредности спорног предмета. Међутим, Касациони суд налази, да је, и поред погрешног тумачења § 506 гр.п.п. призивни суд дао правилну правну оцену о спорној ствари, потврђујући пресуду првог суда, којом је тужени осуђен, да тужиљи врати спорне ствари или јој накнади њихову вредност по процеки вештака. Ово г тога, што овде није случај алтернативног овлашћења из § 506, већ алтернативна обавеза дужникова, пошто тужитељица у тужби није навела, да је место спорних ст.вари вољна примити извесну суму новаца, већ је тражила да се туженик осуди на враћање ствари с тим, да, ако то не учини у року од петнаест дана по извршности пресуде, плати тужиљи њихову вредност у 78 095 дин. Дакле, тужиља је тражила осуду туженнка на повраћај сткари или плаћањз њихове вредности а није га овластила, да јоЈ место спорних ствари, плати тражени износ. Осим тога да овде није у питању алтернативно овлашћење, већ алтернативна обавеза еиди се и из тога, што је тужиља на рочишту тражила да се вредност спорних ствари, коју тужена страна није признала, утврди вештачењем, што не би било потреЗно, да је у питању алтернагивно овлашћење. Према томе, пошто је у питању алтернативна обавеза правилно је суд поступио, кад је јзештачењем утзрдио вредност спорних ствари, туженика осудио да тужиљи врати спорне ствари или јој накнади вредност истих ло оцена вештака, те стога, ревизиски разлог из § 597 тач. 4 гр.п.п., изнет у Јзевизији тужилачке стране, не стоји. Тих. М. Ивановаћ, секретар Касац. суда у Београду.