Бранич

596

.БРАНИЧ'

Тужени својом ревизијом под II нападају чињеничко стање и оцену доказа, које суд по свом слободном уверењу утврђује и цени § 368 гр. п. п. а што по § 597. гр. п. п. не може бити предмет ревизије. Туженици ревизијом нападају и одлуку призивног суда у погледу парничних трошкова што по § 622. гр. п. п. није допуштено. Неоснован је навод у ревизији тужиоца да је призивни суд преко.рачио овлашћење дато му законом, у томе што је питање накнаде од 5.000.— дин. ценио по зак. о адвокатима и ако то странке у призиву нису наводиле, — јер су туженици пресуду првостепеног суда побијали због погрешне правне оцене ствари, те је овде била у питању примена .закона, и призивни суд је могао о томе да решава и ако у призиву није наведено. Тужилац даље у ревизији упућује на погрешну правну оцену ствари т. 4. § 597.. гр. п. п. у томе што је призивни суд погрешно схватио завршну реченицу I ст. § 27. зак. о адвокатима. Ценећи овај навод ревизије Касациони суд налази да је исти законски основан. Погрешно је правно схватање призивног суда, да по § 27. зак. о адвокатима, у награду не могу ући и трошкови, који лично странци припада.ју, — јер по § 27. зак. о адв. странке могу уговорити да на име награде адвокату имају прописати и трошкови, које суд досуди странци. Грошкови који се помињу у § 27. зак. о адв. по нахођењу Касационог суда нису парнични трошкови, које суд досуђује странци, већ трошкови, које адвокат лично сноси у свршавању послова властодавца. Према овоме стоји погрешна правна оцена ствари т. 4. § 597. гр. п. п. те би требало пресуду призивног суда преиначити, али како чињеничко стање које је према садржини парничних списа меродавно за правно оцењивање ствари није у призивној пресуди утврђено, јер призивни суд није ценио да ли је сума од 5.000.— дин. унета без одобрења тужених — после закљученог уговора од 21. јуна 1934. год. то је Касациони суд ревизију тужиоца делимично уважио, пресуду призивног суда у 11 делу укинуо и на основу §.604. од. IV. гр. п. п. донео одлуку као у дизпозитиву под II, а ревизију туженика није уважио већ је призивну пресуду у Ј. делу потврдио — § 604. гр. п. п.". Уговор између супружника у погледу издржавања, у случају одвојеног живота допуштен је по § 13. грађ. зак. (Закључак Касационог суда у Београду од 15. јуна 1938. год. Рев. 460). У правној ствари тужиоца Д. Т. противу туженика Р. Т., због дуга, Срески суд за град Београд пресудом од 15. септембра 1936. године П—4291, одбио је тужиљу од тужбеног захтева са разлога: „Тужилац у својој тужби тврди да се је тужени усмено обавезао да ће јој давати сваког првог у месецу по 1500 дин. почев од 1. августа 1535. године и то за подмирење трошкова стана и хране док живи одвојено од мужа — туженога; да је тужени од 1. фебруара 1936. год. престао да испуњава ову своју обавезу, па стога тужиља тражи по 1500 дин. за месеце фебруар, март и април, мај и јуни свега 7.500 дин. У својој пак тужби од 13. августа 1936. године, П—5065/36 тужиља тврди да се је тужени обавезао давати тужиљи сваког првог у месецу по 1500 дин. на име издржавања док она живи одвојено од њега. Наводи да је тужени дао ову обавезу јула 1935. године, да је давао тужиљи по 1500 дин. за месеце август—децембар 1935. г. и јануар 1936 године, док је доцније престао да даје, па тражи 1500 дин. за месец јули 1936. године. Суд је својим закључком донетим на расправи од 26. VIII. 1936 године, на предлог тужиоца а у смислу § 251 грпп. одредио спајање тужби бр. П—4291/36 и П—5065/36 са разлога јер се у овим парницама појављују једна те иста лица по улози парничних противника а и тужбе се оснивају на истом чињеничком и правном темељу тј. претстављају поједине доспеле периодичне чинидбе једне те исте обавезе. Тужиља на име једном те истом тужбом тражи месечно издржавање од 1500 дин. на основу усмене обавезе туженог дате концем јула 1935 године. Суд је провео доказе предложене у тужби и саслушао сведоке тамо наведене. Преслушани сведок Ј. И. исказао је да је