Бранич

598

,,Б Р А } 114"

тих у нападнутој пресуди, тако и у смислу §§ 13., 538. и 655 грађ. зак.". По ревизији тужиље, Касациони суд у Београду закључком од 15. јуна 1938. године, Рев. 460. укинуо је обе пресуде, са разлога: „Тужилачка страна у сзоме ревизијском писмену побија у целини призивну пресуду, јер се иста оснива на погрешној правној оцени ствари — т. 4. § 597. која се састоји у томе што је пркзивни суд потврђујући прву пресуду погрешно одбио тужиљу од свога тражења. Ово зато, што тужиља није тражила испуњење туженикозе обавезе која би законом била искључена од слободног уговарања међу странкама, то јест није тражила да се утврди њено право на одвојен живот од туженика, што би заиста било забрањено него је тражила да јој туженик на име издржавања плати суму коју је сам одредио. Налази да ниједним законским прописом није ограничено право супружника, да своје имовинске односе уређују како самк за сходно нађу, пре него се пбднесе тужба, за развод брака. По оцени наведеног ревизијског разлога Касациони суд је нашао, да правно налажење изложено у одлуци призизног суда — није саобразно закону и.да су према томе ревизкјски наводи о погрешној правној оцени ствари законски опраздани. А на име, први суд је у образложењу пресуде — а које је својом пресудом акцептирао и призивни суд, погрешно нашао да се тужиља има одбити од свога тужбеног захтева налазећи да тужиља свој тражбени захтев заснива на уговору ко.ји је по закону § 538. гз. иемогућ и непостојећи. Неоснованост налажења како првог тако и призивног суда је у томе, што према нахођењу Касационог суда уговор у питању не би важио само онда, ако је истим уговорен одвојен живот супружника јер се исти противи закоиу §§ 103. и 855. гр. зак. а угозор пак закључен између супружника у погледу издржавања и у случају одвојеног живота по закону је допуштен § 13. гр. зак. те би у овом конкретном случају туженик био дужан да удовољи тужбеном захтеву. Према изложеноме Касациони суд је требао ревизију да уважи и пресуду призивног суда да преиначи али како у конкретном случају не достају чињенице да ли је кривицом туженика наступио одвојен живот, нити су цењени докази које је туженик приложио да се тужиља није одазвала његовом позиву ради продужења брачног живота " По § 425. грађ. зак. уговор о наслеђу могу закључити и друга лица, а ее само муж и жена. (Пресуда Касационог суда у Београду од 5. септембра 1938. године Рев. 694). У правној ствари тужиоца Ч. П. противу туженика ЈБ. П. због наслеђа, срески суд у Ужицу пресудом од 12. јула 1937 год. П—20/37 одбио је туженика од тужбеног захтева са разлога: „Тужилац је тужбом навео да је 30. августа 1923 године, склопио уговор са пок. П. П. о задружном стању и наслеђу после П. смрти на једној половини целокупне П. заоставштине. А затим пошто је он тужилац још и П. унук од кћери П. М. а других потомака П. нема он наслеђује другу половину П. заостазштине као његов сродник по закону. С тога је тражио да га суд огласи за јединог и искључивог наследника пок. П. ио основима како је напред наведено, а за доказ навода поднео је тужилац прост препис уговора о задружном стању и наслеђу од 30. августа 1923. год. бр. 8801. Тужени је признао постојање наведеног уговора као и његову садржину и признао да је тужилац унук П. од кћери М. али није признао право наслеђа тужиоцу са разлога: пок. П. је још 9. јула 1923 године, угозором потпуно усинио пок. Љубисава па је само он и наследник пок. П. Уз то у моменту усиновљења пок. Љубисав је имао своју имовину коју је помешао са имовином усвојеника пок. Петра, па су на њој заједно живели, чиме је између П. и Љ. створена задруга у смислу прописа грађ, зак., па пок. Петар без саизвољења свог задругара и сина пок. Љубисава није ни могао склопити уговор о задружном стању са Чедомиром. Мада тужени налаз 'и да овај уговор није могао бити склопљен и мада налази да је питање уговора за овај спор без вредности, приметио је још и то, да и поред постојања уговора није постојала задруга између тужиоца Ч. и пок. П. јер није постојала смеша имања тужиоца и пок. Петра. пошто је Петрово имање било пред Љубисавом све до П.