Бранич

602

„Б Р А Н И Ч"

По призиву тужиље, Апелациони суд у Београду пресудом од 19. новембра 1936. год. Пл. 1106, потврдио је пресуду окружног суда, са разлога: „Неумесан је призивни разлог да је сведоцима утврђено да је тужена 3. вероломно напустила свога мужа, јер је напротив први суд правилно ценио чињеничко стање када је нашао да је тужена 3. само повремено и на краће време напуштала свога мужа Б., одлазећи као што је то обичај у свој род. Ово су потврдили сведоци: Д. Ж. из Сталаћа, Г. А., Н. М. и остали. Апелациони суд сматра да први суд није погрешно применио материални закон на утврђено чињеничко стање, па да ни овај призивни разлог не може опстати, јер се овде не може применити пропис § 414. г. з. пошто тужиља ничим није доказала да је живела у кући тестатора Б., већ у другом селу а овде је у питању тестаментално наслеђивање а не законско т. ј. тужиља није у закокском реду наслеђивања те према томе не би ни имала право на деобу из § 414. г. зак." По ревизији тужиље, Касациони суд у Београду пресудом од 11. марта 1937. год. Рев. 312, уважио је делимично ревизију и пресуду Апелационог суда делимично преиначио признајући тужиљи право уживања на раван део са туженом, са разлога: „Навод ревизије да се пресуда окружног суда, коју је потврдио призивни суд, оснива на чињеничким претпоставкама које су у противречности са списима, а на име са тестаментом пок. Б. јер да је суд налазећи у 1 делу своје пресуде да овај тестаменат важи ипак досудио туженој 3. право уживања на имо.вини пок. Б. и ако се у тестаменту тврди, да је тужена 3. напустила пок. Б. и да се у његову кућу није вратила све до његове смрти, — неоснован је, јер између пресуда првог и призивног суда и парничних списа нема никакве противречности, пошто је суд нашао да тестаменат пок. Б. у погледу одређивања наследника важи, а из наведених доказа, па ни из пом. тестамента није стекао уверење да је тужена 3. вероломно напустила пок. Б. да би било места примени § 417. грађ. зак., те стога наведена противречност не стоји, нити је основан ревизијски разлог из тач. 3. § 597. гр.п.п. Навод ревизије о погрешној правној оцени прзог и призивног суда основан је делимично са разлога: Правилно је призивни суд, потврђујући пресуду првог суда, нашао, да у овом случају нема места примени § 417. грађ. зак. и да тужена 3. има право удовичког уживања на заоставшој имовини свога мужа пок. Б., али је приликом оцене питања о праву тужитељице као тестаменталне наследнице на уживање заоставштине имовине пок. Б., погрешно на овај случај применио пропис § 415. гр. зак., чијој примени није било места. Тужитељица С. тестаментална наследница пок. Б. као његова кћи спада у ред сродника покојникових предвиђених у § 414. грађ. зак. и као такав сродник по § 412. грађ. зак. и законодавном решењу од 2. марта 1855. год. бр. 210 има право на уживање заоставше имовине пок. Б. на раван део са његовом удовом туженом 3., без обзира на то да ли је она за живота пок. Б. живела на његовом имању и да ли се у моменту покојникове смрти затекла на његовом имању или не. С тога су погрешили први и призивни суд кад су тужитељицу одбили од тражења да има право уживања заоставше имовине пок. Б. на раван део са туженом 3." Јован Д. Смиљанаћ секретар Касац. суда у Београду Једна одлука о сметању поседа и тумачење §§ 505. и 553. Гр. н. п. од стране рекурског суда. а ) Краљевина Југославија тужбом својом П. 193/36. тужила је ГрадСло поглаварство у месту Б. ради сметања поседа земљишта, које се је састојало у томе, _ што је земљиште заузето и на њему сазидана једна з^рада. 1ужилац је тужбом тражио да се посед доведе у пређашње стање и да се сазидана зграда на њему поруши. б) Срески суд у Б. својим коначним закључком П. 143/36 одбио је тужоени захтев у целини са следећих разлога: