Бранич

610

„Б Р А Н И Ч"

које је недавно оглашено неуставним. Тако се ово начело од чувара битних права човека и грађанина, претворило у инструмент гушења основних права највећег броја грађана. За г. Ђорђевића начело контроле уставности закона овако примењено је несагласно са основима демократије, која почива на суверености народа и према томе искључује сваку контролу при изражавању народне воље кроз законодавство. Ово у толико пре што демократија није статична већ динамична, што подлеже сталним променама у погледу своје садржине, и што без „реформистичке и конструктивне акције не може да опстане". Седма свеска посвећена је студији г. Милоша Радојковића „О Илирском покрету". Писац се претходно задржава на предисторији овог значајног националног покрета против Мађарске хегемоније, показујући утицаје германизаторске политике Јосифа II на односе Хрватске према Пешти и Бечу, и на буђење националне свести Хрвата. Он нарочито наглашава утицај Наполеонове „Илирије" на јужнословенски живаљ, и рад Доситеја и Вука, у којима види одлучне факторе по стварање свести о националној индивидуалности јужних Словена. Он износи значај илирског покрета кроз књижевност и духовни живот Хрватске, као и важност ЈБудевита Гаја и Јанка Драшковића, да би цео процес илирске идеологије довео у везу са утицајем који су на њега вршила начела францусхе револуције, као и са општом југословенском идеологијом као њеним крајним стремљењем. У осмој свесци г. Михаило Илић третира актуелно питање „Шта треба измееити у закону о гатампи?" Г. Илић је поборник слободне штампе и указује на н>ен велики значај у политичком животу. Он износи да по систему нашег закона о штампи, онако како је он измењен 6. јануара 1929. г. цензура формално не постоји, али да фактички функционише уа прећутну сагласност издавача, под утицајем забране растурања и излажења новина, која целу штампу ставља под непосредну контролу управне власти. Он исто тако указује на одредбе о исправама којима је власт у упоређењу са појединцима привилегисана, на недостатак прописа о обЈављнвању извештаја о раду Скупштине и Сената, као и на систем колективне одговорности унет 1929. г. Г. Илић пледира за реформу, и то за укидање забране излажења новина, за измену одредаба о исправкама, за верно објављивање рада законодавног тела, за укидање колективне одговорности, и за организовање забране растурања на начин који би отклонио сваку произвољност. Другим речима, за враћање на закон од 6. аугуста 1925. г., који ма да не потпуно слободоуман, омогућује слободно исказивање мисли. Девета свеска је од г. Љубомира Радовановића, „Народна скупштииа 51 изборни закон". Задржавајући се претходно на историјском и социолошком посматрању Народне скупштине у Србији, писац истиче да српски народ има необично развијен смисао за државу, да је у њега дубоко усађен демократски дух, и да никад није гајио култ личности. Он подвлачи да је српска народна скупштина творевина обичајног права, и да је; тек у другој половини XIX века почела вршити своју праву, законодавну функцију. Указујући на прелом извршен појавом партијских борби, г. Радовановић износи како, укупно узев, демократије у земљи скоро никако није било, ма да су режими формално почивали на демократским начелима. Улога народне скупштине, наиме, зависи од изборног система. Изборни системи, међутим, који су се низали у Србији а доцније и Југославији, били су претежно уређени по т. зв. геометријском систему. По овом систему гледа се само на стварање компактне скупштинске већине, а не и на то да скупштина буде израз народне воље. Писац показује како је овај систем функционисао и како је постао стуб најновијих југословенских ауторитативних режима. Он то убедљиво показује на важећем изборном систему, који је омогућио избор кандидата са неколико десетина гласова против кандидата са више хиљада гласова. Истичући да демократија може почивати само на општем, једнаком, непосредном и тајном праву гласа, писац се опредељује за систем сразмерног претставништва и подвлачи да се изборни систем маколико начелно идеалан био мора и применити саобразно демократским принципима, јер, као што је то пракса показала, избори, осим једног јединог изузетка (1905) нису и фактичкк били слободни.