Бранич

172

,Б Р А Н И Ч"

пропусти ли државни тужилац друге рокове не значи, да се пропуштене радње не могу више предузети. То исто вреди у конкретном случају и за Министра правде. Кад је пак Дисциплински суд Апелационог суда у Новом Саду нападнутим решењем погрешно обуставио већ одређену и довршену дисциплинску истрагу сматрајући да је право на дисциплинско гоњење престало тиме што Министар правде није у року од 14 дана списе о извршеним извиђајима упутио вишем државном тужиоцу, Дисциплински суд овог Касационог суда морао је уважити жалбу Главног државног тужиоца и донети решење као у диспозитиву. *)

Кад је код уговора о заједници и наслеђу једна страна задржала право да може једнострано раскинути уговор, она то не мора тражити преко суда, већ може учинити и у тестаменту. М. и Б. закључили су 16. новембра 1929. год. уговор о смеси, потврђен код полициске власти. По тач. 2. уговора предвиђено је, да уговорачу Б. после смрти уговорача М. и његове жене Р. припадне у наслеђе целокупно имање М., како покретно, тако и непокретно. У тач. 6. истог уговора стављена је клаузула, ако М. без икаквих узрока истера уговорача Б. из заједнице, да ће бити дужан да Б. исплати његових 3800 дин., које је овај унео у заједницу, као и припадајућу му зараду. По смрти М. за наслеђе његове заоставштине пријавили су се тестаментни наследници М. брат Р. и синовац Д. по тестаменту пок. М., који је он сачинио 16. маја 1931. год. т. ј. после закљученог уговора са Б. а којим је тестаментом пок. М. поставио за наследнике именоване Р. и Д. на једном а жену Р. на другом делу с тим да Б. исплате поменутих 3800 дин. по уговору. Наследници су признали поменути тестаменат за пуноважан док је Б. оспорио важност истом тестаменту, пошто је са њим пок. М. пре тестамента закључио горе наведени уговор о заједници. Срески суд у Крагујевцу решењем својим упутио је, као слабије у прву, на парницу наследнике Р. и Д. противу Б. ради доказивања важности тестамента пок. М. Следујући овоме решењу, тужиоци Р. и Д. примили су пресуду да тестаменат пок. М. има законске важности а да уговор између Марка и Бранимира нема важности и да према томе Бранимир нема право наслеђа заоставштине пок. Марка по истом уговору. Ово с тога, што је пок. Марко у помеиутом уговору у тач. 6. задржао за себе право да туженика Бранимира може кад год хоће отерати од себе под условом, да му исплати унетих 3.800 дин. Кад је пок. Марко у спорном тестаменту једнострано одустао од уговора и наредио ко ће и како наследити његову имовину, то је самим тим и уговор раскинут. Тужени Бранимир и кад не би било клаузуле из тач. 6. уговора, не би имао право да наследи пок. Марка јер га није слушао, нити га хранио а ни подушје му није извео по уговору. Тужени пок. Бранимир навео је, да је спорни уговор у исто време и уговор о наслеђу и ни у ком случају не може се једнострано раскинути. Овај уговор за живота Марковог није раскинут и има пуну важност по закону. Окружни суд у Крагујевцу нашао је, да је уговор између пок. Марка и Бранимира, којим је Бранимир именован за наследника Марковог, сачињен у законској форми, јер је по § 425. грађ. зак. овакав уговор допуштен и између несупружника а форма истог регулисана је општим прописима о уговорима а не мора бити сачињен у форми, која важи за тестаменте, јер је та форма потребна само кад су уговорачи супружници. Ценећи приговор туженика, да пок. Марко није могао једнострано раскинути спорни уговор, да га пок. Марко за живота није раскинуо, суд је нашао, да је неуместан. Пок. Марко уговорио је за себе право једностраног отказа те није морао судским путем тражити раскид истог уговора. У судском спору имале би да се утврде околности, које не зависе од воље пок. Марка. Међутим по тач. 6. поменутог уговора за престанак свих наследних права и осталих права туже-

*) Н. з. Врховни суд у Сарајеву као дисциплински суд стоји на гледишту Апелационог суда у Новом Саду Бр. 118/1937. през. (види збирку одлука виших судова за 1937. г. Др. Н. Игњатовић).