Бранич

322

„Б Р А Н И Ч"

Владета М. Милетић, адвокат — Ужице. Ожнвнте закон После рђавог искуства са извршењима преко полицијских власти, правници практичари, а нарочито србијански адвокати, обрадовали су се преношењу послова извршења на судску власт. Надали смо се да ће извршења у надлежности судоеа бити бржа, савеснија (јер се одузимају од полицијске власти на коју се може утицати) и стручно солидна јер долазе у руке правника — извршилаца судских. Али, као што идеју добру могу да покваре рђави људи који је носе, тако исто и добре законе могу да умртва људи, који треба у примени да им даду живот. Зар то није умртвити законик о судском поступку у грађанскнм парницама, кад суд под владом тога закона одређује за један дан више првих рочишта за исти час истога дана (у 8 часова изјутра), па чека да странке дођу до подке, одбијајући да донесе пресуду због изостанка на захтев дошавше странке? Да ли је оправдан мотив за такав поступак у томе: — да наш свет није навикао да долази уредно на позив суда, па му је зато и пресуда због изостанка страна духу и правном схватању? Или се то пре може приписати снази инерције појмова самих тумача закона, рутинираних у раду по старом србијанском Грађанском судском поступку, по коме се на време недошавша странка морала чекати до подне? Ма који разлог био, он је неуместан, јер је противан како слову закона, тако и његовом циљу: — да уведе строги ред у парничном поступку. Нови закони, који треба да су несумњиво израз савремене друштвене потребе, при увођењу у живот у пракси, треба да буду примењивани тако, да се дејство њихових прописа у смислу тих савремених друштвених потреба ефикасно и осети. Под таквим условима нови законм једино имају свој смисао постанка. У пракси треба бити што више на руци новом закону, да дође што пре до потпуног изражаја и да применом продре што дубље у свест оних над којим влада. Једино тако се може отклонити замерка, да нов закон (поготову формалног поступка) „није у духу и правном схватању народа". Тумачења новог закона кроз петрифициране појмове стечене под старим законом у некаквом водњикавом циљу компромиса „старог" и „новог", у случајевима где стоје апсолутно јасни прописи новог, вредећег закона, најгора су услуга, коју правници могу учинити и закону и народу. У таквим случајевима судска пракса нема реч, јер њој може Да буде места само тада, кад је правничко практичарско искуство потребно, да се њим допуни жеља законедавчева, У случајевима извршења која сад врше судови, нови закон је дошао до изражаја већ доста и самим тим, што се његови прописи јако разликују од ранијих. Судски извршни органи су оправ-