Бранич

422

„Б Р А Н И Ч"

се пресуда призивног суда, с обзиром на утврђено чињеничко стање, оснива на погрешној правној оцени спорне ствари — рев. разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п. те се ревизијски наводи туженика, којима се упућује на овај ревизијски разлог, појављују као основани. Јер, кад је суд утврдио да у конкретном случају постоји неправедно обогаћење туженика на рачун тужиље П., онда је погрешио и т. д..." Дакле и према мишљењу Касационог суда први и други суд је правилно применио материјални закон кад су нашли да је основ тужбе неправилно обогаћење и да је према томе, на чињенично стање у тужби правилно примењен § 902 Грађ. зак. Кад овако ствар стоји — онда се питамо: из којих је околности из ревизије Касациони суд нашао да стоји ревизијски разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п. Ово тим пре кад је ревидент у ревизији навео: „Погрешно је правно схватање и првог и призивног суда, да је овде у питању неправедно обогаћење, те да је за ову правну ствар надлежан окружни суд. Напротив овде је у питању ајлук а сви спорови који потичу из уговора о најму, спадају у надлежност среског суда. Суд је пак дужан да у свако доба по дужности води рачуна о надлежности, што у овом случају није чинио. То је пак повод за ревизијски разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п." Очигледно је да је Касациони суд само из ових околности према § 600 тач. 2 Гр. п. п. могао наћи ревизијски разлог из тач 4 § 597 Гр. п. п., јер на овај разлог директно упућује и ревидент, а није могао из других околности наведених у ревизији, које такође директно упућују на ревизијски разлог из тачке 2 § 597 Гр. п.п., наћи ревизијски разлог погрешне правне оцене из § 597 тач. 4Гр. п. п. као што је поступио у конкретном случају. Према околностима наведеним у ревизији, које упућују на ревизијски разлог из тач. 2 § 597 Гр. п. п. могло би се узети да овај ревизијски разлог стоји, а никако разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п. Али кад је у питању пресуда због изостанка, онда не би могло бити речи ни овом ревизијском разлогу, јер околности из којих произлази ревизијски разлог из тач. 2 § 597 Гр. п. п. није ценио ни први суд пошто оне нису биле истакнуте благовремено од ревидента — туженика, а које се околности доцније ни уједном степену не могу ценити, јер није у питању нека ништина нити пак јавни интерес, па да би виши судови на исте пазили по званичној дужности — §§ 492, 368, 365, 576, 592 и 598 Гр. п. п. На крају разлога у закључку Касационог суда је наведено: „Касациони суд је уважио ревизију туженика али како не достају потребне чињенице на којима би се по правилној оцени могла засновати пресуда овога суда а наиме, колико износи тај вишак, који за туженика претставља обогаћење, што је потребно, да суд утврди путем саслушања странака ако других доказа нема (§ 477 Гр. п. п.) то побијану пресуду није могао преиначити, већ је одлучио као у диспозитиву — § 604ДУ Гр. п. п. По нашем мишљењу и ако би стајао ревизијски разлог из тач. 4 § 597 Гр. п. п., који разлог према напред изложеном уопште не стоји, ипак овакво схва тање Касационог суда не може се базирати на § 604/1У Гр. п. п. Јер околности наведене у ревизији нове су и оне се морају узети као противдоказ наводима у тужби, које околности нису цењене