Бранич

450

„Б Р А Н И Ч"

кад се он доведе у везу са § 8 истог законика, пошто се не може стати на гледиште да је законодавац хтео да задругу стави у толико повољан положај да јој допусти да сама изабере моменат који је за њу најповољнији и исплату тада изврши, а да при том не поштује принцип еквивалентности примања и давања, који важи и за однос у који су странке дошле силом закона, као што је овај у конкретном случају. Што се пак тиче ревизионих навода да у прилог тумачења поменутих законских прописа, које тумачење истиче тужилачка страна, иду и прописи Закона о таксама и фискални интерес и они су неосновани, јер се спорни однос има расправити по одредбама грађанског законика, а кад би се чак и о фискалним интересима и у оваквим случајевкма морало водити рачуна, побијана одлука призивног суда баш је са тим интересом у складу, јер туженој Наталији признаје право на исплату веће наслеђене вредности од оне коју јој признаје тужилачка страна, па ако дође до плаћања наследне таксе она ће бити обавезна да већу таксу плати од оне коју би евентуално платила да јој се исплата врши у вредности, коју је наслеђено имање имало у моменту смрти њеног оца". /. Д. С. Правда од 16. јуна 1939. год.

Музички ауторн имају право наплате за приказивгње тонфилмова. Касациони суд у Београду донео је решење о једном спорном питању које је било досад предмет правних дискусија у јавности. Све до овог решења извесни сопственици кинематографа оспоравали су ауторима музике право на наплату ауторских награда за извођење тонфилмова. Теза коју су заступали кинематографи била је у томе да аутори музике имају и право на Јавно извођење музике снимљене у тонфичму. Кзсациони сул у Београду својим решењем Рев. бр. 1500/38 нашао је да аутору музичког дела припада право да своје музичко дело пренесе на инструменте који служе механичком извођењу гласова, као што су плоче, ваљци, врпце. Ово право преношења на инструменте за механичко извођење гласова врши се и код фабрикације тонфилма, па зато једно тонфидмско предузеће, које хоће да произведе један тонфилм мора имати дозволу аутора за фабрикацију филма са механичким преношењем музичког дела ауторовог путем филмске траке. Но поред овога права на фабрикацију инструмената за механичко извођење музике^, Закон о заштити ауторског права признаје аутору музике и право на јавно извођење музичког дела. Овај дуалитет права признају како прописи нашег позитивног права тако и чл. 13 Бернске конвенције. По нахођењу Касационог суда излази да аутор музичког дела уступањем ауторског права на фабрикацију музичке траке код тонфилма не уступа уједно и право јавног извођењг; његове музике, јер су то два одвојена права по својој садржини и обиму и стога једно не може обухватити друго. После пресуде Апелационог суда у Љубљани и недавне забране извођења тонфилма „Она и њених 100" од суда у Загребу, овај закључак београдске Касације приводи коначно нашу земљу правном схватању које је победило у Европи. Као што је познато, наплата ауторских права У тонфилмовима врши се већ одавно у Француској, Немачкој, Великој Британији, Италији, Данској, Шведској, Швајцарској, Маџарској, Белгији и тако даље. Правда од 21. јуна 1939. год. Тражење издржавања у месечним ратама застарева за три године. У једном конкретном случају тужиља је претставила да је између ње и туженога, по пресуди Великог црквеног суда, брак остао у сили, да је истом пресудом туженом наложено да тужиљу у остављеном року позове на продужење брачног живота у противном обавезан је на плаћање издржавања њој и деци почев од 23 марта 1932 године. Па како тужени у остављеном року није позвао тужиљу на продужење брачног живота, то је молила да суд донесе пресуду и осуди туженог на плаћање издржавања. Тужени је у одговору на тужбу и на расправама навео да не признаје тужбени захтев са разлога што тужиља, као бабица зарађује довољно те нема потребе за издржавањем од њега. Истиче приговор заста-