Бранич

452

„Б Р А Н И Ч"

Родитељ није дужан да плаћа дугове свог пунолетног сина настале због лечења у државном санаторијуму. У једном конкретном случају државни правобранилац својом тужбом претставио је да је туженик остао дужан за лечење свога сина Р. у санаторијуму Голник 5.315 динара. Даље је навео да је туженику било одобрено да свој дуг регулише у месечним ратама од по 100 динара, но да је он то одбио. Државни правобранилац тражио је да се туженик осуди на плаћање ове суме. Туженик И. на расправи није признао тужбу и тужбено тражење и навео је да он није дужан да плаћа дугове које је учинио његов син, кад је био пунолетан. Срески суд у Краљеву није усвојио тужбени захтев, већ је исти одбио из разлога: „Из поднетог извода здравилишта „Голник" види се да је у времену лечења син тужеников Р. био пунолетан, јер је исти рођен 1909 године, те је у 1931 години имао више од 21 године. Тужилачка страна није ничим доказала да се туженик И., у времену кад је његов син ступио у санаторијум, као ни после тога, обавезао да ће сносити трошкове његовог лечења. Дужност радитеља за старање и издржавање своје деце — §§ 115 и 116 Грађ. зак., не иде даље од времена кад они могу сами себе издржавати односно до пунолетности —■ § 117 Грађ. зак. Како се из напред наведеног види да је син туженика Р. у времену лечења у санаторијуму био пунолетан, то је већ поестала дужност његовог оца да плаћа дугове његовог лечења". По призиву тужиоца, Окружни суд у Чачку сложио се са правним схватањем Среског суда, па је пресуду истог суда потврдио из разлога: „Не стоји призивни разлог да је првостепени суд уско протумачио § 117 Грађ. зак., и да се дужност очева да издржава сина распростире и по синовљевој пунолетности ако је син болешћу спречен да привређује, као што је овде случај, — а са разлога што је законска дужност родитељска за издржавање деце по § 117 Грађ. зак., ограничена у погледу мушке деце за време малолетства то јест до навршене 21 године. Од правила изреченог у § 151 Грађ. зак. постоји изузетак само у случајевима предвиђеним у § 151 Г. з., у које случајеве не спада и обољење сина од какве хроничне болести, као што је то овде случај. Према томе, дужност туженог да лечи свога пунолетног сина у санаторијуму није законска дужност већ морална, па, следствено, тужени није по закону дужан да сноси трошкове лечења свога сина у санаторијум, када тужилачка странка није иначе поднела никаквих доказа да је тужени примио на себе обавезу да ове трошкове сноси". По ревизији процеса, Касациони суд у Београду такође се сложио са правним схватањем оба суда, па је пресуду призивног суда потврдио са разлога: „Призивни је суд дао правилну оцену ствари о примени § 117 Г. з., у овом спору. И по оцени Касационог суда дужност родитеља за издржавање деце по § 117 Г. з. траје само до навршене 21 год., изузимајући случајеве предвиђене у § 151 Грађ. зак. Па како чињеничким стањем није утврђен ниједан случај предвиђен у § 151 Г. з., то у овом случају не може ни бити одговорности туженика зато што се његов син лечио у санаторијуму „Голник". Јов. Д. Смиљанић, Правда од 23. јуна 1939. год.

Усињеник, усвојен без икаквих услова и изузећа, може се отпустити испод родитељске власти, без обзира да ли је усињен као малолетан или пунолетан У једном спорном случају тужилац је изложио овако своје тужбено тражење: да је у 1934 години усинио туженог Тимотија, уводећи га У сва права законитог сина. Пре неколико месеци између њих је наступила неслога, да је немогуће живети више у заједници, јер тужени Т. неће да га слуша и поштује, већ све ради на своју руку. Поред овога њега тужиоца и жену му Анку туче и злоставља. Отуђио је разну кућевну покретност, а све без припита тужиоца као старешине куће.