Бранич

514

„Б Р А Н И Ч"

грешнике на свету, јер су се дрзнули да дигну руку на себе . . . И они се без архијерејског благослова не сахрањују уз припомоћ цркве, т. ј. над њнма се не врши црквено опело нити их свештеник испраћа молитвама до гроба а често пута бивају сахрањени ван освећеног места, хришћанског гробља . .. Осим тога, у пракси наше Цркве поједини архијереји забрањују свечан црквени погреб (параду) и због тога што је самоубица учикио „смртни грех". Међутим, у Св. Писму стоји да крајња, мериторна, осуда припада Богу а не нама, обичним смртним: „мнћ отмгцете и азт. воздамЂ" .. . Што се тиче гледишта канонскога права наше Цркве, то је оно строго. Кад. Је неко извршио самоубиство шлохефга т. ј. кад се неко свесно убије, те због тога престаје бити међу живима, — онда га Црква лишава црквеног погреба. На тај начин Црква пркзнаје за субјект преступа и мртвог!... На V Васељенском сабору решавало се о Тодору Мопсуетском (-ј- 428), Теодору Кирском (Ф 458) и Иви Едеском (+ 457), који су били оглашени као јеретици (припадници Несторијеве јереси). Процес је био вођен по свима законом прописаним формалностима, а Тодор Мопсуетски, био је чак и анатемисан, и то 125 година после његове смрти! .. . 4 ) Казна лишења црквеног погреба састоји се у томе, што је забрањено да се самоубица (а тако исто и коначно од Цркве одлучено лице, анатемисано) у Цркви опева, да га свештеник испрати молитвама до гроба и да буде сахрањено у освећеном месту, хришћанском гробљу. Из IV века сачувао се један канонски одговор патријарха Тимотија Александријског, а то је одговор на XIV питање, стављено му од стране неких малоазијских архиреја. Тај се одговор налази и у нашој словенској Крмчији („Кормчаа книга"). По том одговору поменутој казни подлежи сваки онај, који изврши хотимично самоубиство. Питање гласи: „Ако неко није при себи и дигне руку на себе, или се баци стрмоглавце, може ли за таквога бити служба божја, или не?" — Одговор је: „О таквом треба свештеник да испита, да ли је заиста био ван себе, кад је то учинио. Јер, често пут?» родбина онога који је погинуо сам од себе, желећи да за њега буде служба божја и молитва, лаже и казује, да је био ван себе, а међутим, можда је то учинио због какве увреде, нанесене му од људи, или иначе због малодушности и тада се за таквог не сме служба божија служити, јер је самоубица. Треба зато на сваки начин, да свештеник најмарљивије ово испита, како неби сам под осуду пао". 5 ) Као што видимо, ако се самоубиство догодило хотимично, и то буде судом доказано а свештеник ипак опоји самоубицу, то онда такав свештеник по XIV одговору Тимотија Александријског потпада суду црквеном. Забрану да се самоубица опева садржи и 178 правило Номо4 ) В. Др. Никодим Милаш: Црквено казнено право, стр. 72. 5 ) Др. Никодим Милаш: Правила православне цркве, Нови Сад 1895, књ. II Стр. 447.