Бранич

548

„Б Р А Н И Ч"

љено оштећење нането одлуком која тужиоцу, као оштећенику, није предата пре њеног извршења, којкм је оштећење остварено. Доцније саопштење одлуке оштећенику по његовом захтеву није могло имати никаквог утицаја на само оштећење. Само је призивни суд погрешио кад је нашао да је оштећеник за штету сазнао, кад му је предат закључак Апелационог суда, којим је поништена одлука Трговачког суда, из које је проистекло оштећење тужиочево, јер је тада, — како се вели у образложењу призивне пресуде, — дошао до сазнања да је исплата незаконита". Овакво схватање је погрешно. Одлука вишег суда само је деклараторног, а не конституитивног карактера. Њена незаконитост потиче не због одлуке вишег суда, већ из њене несагласности и противности са законом. Нико се пак не може позивати да без одлуке вишег суда није знао за незаконитост одлуке вишег суда, јер би то било противно одредби § 14 Грађанског законика „да се нико незнањем закона извињавати или бранити не може". Због тога нити је тужилац могао истицати да није знао за незаконитост одлуке Трговачког суда док није поништена одлуком вишег суда, нити је призивни суд то истицање могао усвојити, јер би то у самој ствари била одбрана незнањем закона. Уосталом да је тужилац знао да је одлука Трговачког суда незаконита и пре одлуке Апелационог суда најбољи је доказ то што ју је као незакониту нападао својим правним леком. Напослетку закон не вели да ова застарелост почиње тећи од дана кад је оштећеник сазнао да је судска радња незаконита него од дана „када је оштећеник за оштећење сазнао", а то су две разне чињенице, те се не може произвољно узимати једна или друга, него само она коју закон изрично означује у своме тексту. Према томе, у смислу предњег законског прописа мора се узети као дан сазнања овог оштећења само дан кад је оштећеник сазнао да је на основу одлуке Трговачког суда у Београду извршена исплата, пошто је том исплатом извршено његово престављено оштећење. Како је пак тужилац, према његовом признању у тужби на дан 18 априла 1936 године сазнао да је исплата извршена то је од тог дана почео тећи рок за подношење тужбе у питању, а пошто се из списа види да је он тужбу поднео 7 априла 1937 године, дакле иосле протеклог рока од девет месеци, то је његова тужба по § 25 Закона о судијама застарела". Правда од 26. августа 1939. год. Уредба о заштити земљорадника и Уредба о ликвидацији земљорадничких дугова нису устаиове јавноправног карактера. У једном конкретном случају тужилац је навео да му тужени дугује 6000 динара по меници са роком за 26 фебруар 1932 године, на којој је тужени акцептант. Како је обавезни рок протекао, то је молио суд да туженика осуди на плаћање спорног дуга. Тужена страна на заказану расправу пред Среским судом није дошла. Срески суд у Крагујевцу усвојио је тужбени захтев и туженика осудио на плаћање спорног дуга: „По проведеиом извиђању на усменој расправи а по слободној оцени, суд је нашао да је поднетом меницом доказана обавеза туженика, као и протекли рок обавезе. Па како туженик овај дуг о року није платио, и како тужилац захтева да га суд силом закона на то принуди, то је на основу § 21 г. з. суд осудио туженика на плаћање спорног дуга". По призиву тужене стране, Окружни суд у Крагујевцу сложио се са правним разлагањем првог суда, па је пресуду Среског суда потврдио: „Туженик се у одговору на тужбу само позвао на Уредбу о заштити земљорадника, не пружајући суду никакав доказ о томе да је по занимању земљорадник. (Обзиром на то да суд по службеној дужности није дужан да истражује да ли је која парнична странка земљорадник по занимању или не, то је првостепени суд такав преговор туженика сасвим основано занемарио, кад туженик исти није поткрепио никаквим доказима који би били изведени у току расправе. На тај начин уверење о статусу које је туженик поднео уз изјављени призив призивни суд је оценио као нов доказ, те услед тога то уверење, које није прочитано на расправи код првостепеног суда, као нови доказ у смислу § 576/Н грпп. одбацио".