Бранич

550

„Б Р А Н И Ч"

РАЗ Л ОЗИ: Зато што првостепени суд није донео посебно решење о нриговору молиочеву изнесену у вези са садржином Указа о амнестији од 20 новембра 1938 г., број 120296, није првостепена пресуда у формалном погледу ни уколико мањкава. Питање, наиме, да ли дела наведена у кривичној пресуди Окружног суда у Шибенику од 31 октобра 1935 г. посл. бр. Кзп. 109/34-970, могу и поред лостојања напред поменутог Указа, бити предметом претреса и дискусије за сврхе предвиђене у пропису § 7 одј. II у вези са § 4 сл. д) 3. а., јесте у ствари само једно правно питање, а ни у закону о адвокатима, ни у закону о суд. крив. пост. нема наређења које би суду наметало дужност да о таквом питању претходно донесе носебно решење, одвојено од одлуке о самој ствари. Неосновано се молилац жали и због тога што пвостепена пресуда није у свом диспозитивном делу изрекла да дела учињена од молиоца, која су наведена у одлуци Дисциплинског већа од 4 марта 1939 г. Дис. 4/39-12, под тачкама 2), 3), и 4), не повлаче по мишљењу Дисциплинског већа недостоЈ ност поверења, већ је то истакла тек у својим разлозима. Дисциплински суд је, наиме, имао да својом пресудом утврди једино то, је ли молилац учинио или није учинио дело због кога би био недостојан поверења. На то питање је Дисциплински суд потврдно одговорио тиме што је у диспозитивном делу своје пресуде изрекао да молилац није достојан поверења и то зато што је он учинио она дела која су наведена под тачкама 1) и 2) изреке. Тиме је Дисциплински суд свој задатак потпуно извршио, а није при том дошао у сукоб ни са којим законским прописом. То пак што је суд у разлозима своје пресуде истакао да због других дела учињених од молиоца, а која су описана под тачкама 2), 3) и 4) напред поменуте одлуке Дисциплинског већа од 4 марта .1939 г. молилац, према схватању суда, не би још био недостојан поверења, на ствари ништа не мења, нити је то било од ма каква утицаја на саму коначну одлуку Дисциплинског већа. Како је ово Адвокатско Дисциплинско веће у више пригода изрекло, тако у својим одлукама од 10 јануара 1923 год., Дс. 16/22, од 20 новембра 1924 г. Дс. 21/23, и од 26 новембра 1931 г„, Дс. 4/30, — амнестија односно помиловање, дати за кривична дела, немају никаквог дејства на дисциплинске кривице јер се амнестија и помиловање односе само на дела кажњива по Кривичном закону. Опште кривично право, наиме, штити интересе опћенитости, док се дисциплинским правом у првом реду хоће да постигне то, да се исправно врше посебне дужности припадника појединих званичних слојева народа. Већ с обзиром на ово различно подручје законске заштите, мора се казати да оно што важи за опште материјално кривично право не може по себи да важи и за партикуларно материјално кривично право, т. ј. за дисциплинско право. Према казаном, сама чињеница што су амнестијом опроштене правне последице скопчане са самом кривичном пресудом (чл. 30 I. Устава) ни у колико не спречава покретање односно продужење дисциплинског поступка због дела у тој пресуди садржаних. А када је то тако, када амнестија не може да по себи испољава какво дејство на дисциплинске кривице као такове, онда је јасно да она не може да има ма било каквог утицаја ни на оцену питања — о којему се данас овде ради — бива, да ли је лице које моли за упис у именик адвоката, достојно или није достојно поверења. Слетствено, ни чињеница што су у овом случају Указом о амнестији од 20 новембра 1938 г., Број 120296, опроштене и предате забораву кривице за дела из §§ 133, 379, 397 II. Кз., није могла бити запреком да Дисциплински суд, и поред постојања исте узме на основу прописа § 7 II. у вези са § 4 сл. д) 3. а., у претрес питање је ли молилац због самих кривичних дела, наведених у пресуди Окружног суда у Шибенику од 31 октобра 1935 г., на која се та амнестија односи, достојан или није достојан поверења. И стога, када ,је Дисциплински суд напред поменуто питање узео у расматрање, он је правилно поступио и није ни у колико повредио закон. Неумесно се у овој вези молилац позивље на одлуку овог Адвокатског Дисциплинског већа од 28 маја 1932 г., Дс. 11/32, јер тај случај има у виду једно посве друго питање које са оним, о којему се овде ради, нема ништа заједничког.