Бранич

ИЗВЕШТАЈ ПОСЛОВНОГ ОДБОРА

595

14. Да изволите изменити члан 15 тач. 7 Уводног закона за Закон о извршном поступку на тај начин, што би се из овог законског прописа избрисале речи: „Онда уверење општинске власти о томе да је дужник власник односног земљишта", и уместо ове реченице ставила друга која гласи: „Онда да тачно опише непокретно добро дужниково у мерама и границама у смислу § IX Уредбе о интабулацији". 15. Да бисте изволили осигурати што скорију градњу палата правде у Београду, Загребу и Скопљу и убрзати почетак грађења палате у Сплиту, које не трпи одлагања, пошто је садања судска зграда неупотребљива. 16. Да изволите код Г. Министра саобраћаја порадити да се код промене Правилника за повлашћену вожњу узму у обзир и чланови Адвокатских комора и потписаног Савеза бар у случајевима кад полазе на своје редовне годишње скупштине и седнице Одбора". Истовремено посетисмо и г.г. министре саобраћаја и трговине и индустрије, а до г. министра финансија нисмо могли доћи, јер је био заузет буџетском расправом у Финансијском одбору Народ. скупштине. Код споменутих министара интервенисали смо напосе обзиром на захтеве под 1. и 2. Примећујемо да су ова два захтева закључена у споразуму с претседницима Пензионих фондова наших Адвокатских комора, јер смо баш због Уредби цитираних у њима одржали дана 19 фебруара у Београду заједничку седницу с претставницима Фондова. Како се види, претжни део захтева јесте управо понављање старих, док су новим захтевима дале повода нове опасности нашим интересима (нарочито што се тиче Пензионих фондова). Резултат? Као позитиван један једини, који се састоји у томе да је у Финансијском закону за годину 1939/40 предвиђена извесна свота за градњу судске зграде у Сплиту. Све друго остало је по старом. Захтеве за изузимање наших Пензионих фондова испод Уредбе о хуманим установама и за доношење Правилника за награду у кривичном поступку поновили смо још посебно почетком овога месеца, али до часа кад састављамо овај извештај, немамо решења. Морамо пожалити овакав став државне власти према адвокатском сталежу. Морамо пожалити не само зато што је он противан сталешким интересима, него и зато што није користан ни општим. Јер ми скоро више тражимо за друге него ли за саме себе, а уколико тражимо за себе, не дирамо тиме општи интерес, с којим настојимо да у сагласност доведемо властити. Већи део наших захтева укључен је у појам добрих закона, праведне администр., исправног судовања и уопште ваљаног правног поретка, јер знамо да је све то и предуслов успеха у нашем занимању. Влада, којој је искрено стало до тих предуслова, не само да не би смела бити против наших захтева, него би морала бити управо задовољна што јој их предлажемо помажући је тако у извршењу њене задаће. Њихово неиспуњење дало би се можда донекле разумети, кад би се за испуњење тражило финансијских жртава,