Бранич

СУДСКА ПРАКСА

611

надлежна и за поступак око извршења, но према чл. 27 Уредбе о увођењу закона о извршењу и обезбеђењу од 4 јуна 1937 год. (Сл. нов. бр. 131XXXIX од 14 јуна 1937 год.) извршења која су била у току, када је извршни поступак ступио на снагу, спроводиће власти које су до тада биле надлежне и по дотадањим прописима. Поставило се с тога питање, да ли су полицијске власти остале и даље надлежне по свима извршењима на основу осудних решења донетих по старом грађанском поступку, с обзиром да је код свих тих случаја од стране суда наређено извршење, односно, да ли се на основу оваквих решења може сада тражити извршење код редовних судова по извршном поступку. Решење зависи од тога, да ли је наређењем суда полицијској власти да изврши наплату дуга, отпочело извршење у см. чл. 27 Уип. или није. Сматрајући да и данас има осудних решења по којима тражбине поверилаца нису остварене, мислимо да неће бити без интереса изношење овог конкретног случаја по истакнутом питању. С. П. Д. из Београда тражио је извршење пленидбом, чувањем и продајом покретности извршеника на основу осудног решења Окружног суда у Смедереву од 23 децембра 1933 год. бр. 11105/С-339. Овај предлог тражиоца извршења извршни суд (Окружни суд у Смедереву) одбио је својим закључком Р-280/39 са ових разлога: „Из диспозитива решења, на основу којег је тражено извршење, види се да је одлучено, да се пише извршној власти да дуг наплати, уколико тужени пре тога тражбину не измире или се не одбране. Из аката тога предмета види се да се тужени нису одбранили и да је 24 јануара 1934 год. писано за извршење начелнику среза подунавског и да је писмо експедовано. Тиме је започето извршење по извршном наслову против свих извршеника. Безначајно је питање у коме се стадијуму налази извршни поступак код среског начелника. Како према чл. 27 Уип. извршења започета пре 1 јануара 1938 год. спроводе власти, које су до тада надлежне, а то овај суд није био, одбачен је предлог за извршење због ненадлежности". По рекурсу тражиоца извршења Апелациони суд у Београду, закључком Пл.-867/39 уважио је рекурс и дозволио извршење са овим образложењем: „Упуштајући се у оцену побијаног закључка А. С. је нашао, да је погрешно схватање Окружног суда изражено у побијаном закључку у погледу одређивања момента, када је поступак извршења у току. По чл. 27 Уип. извршења која су на дан ступања на снагу извршног поступка већ у току, довршиће се и спровести по ранијем закону и од стране оних власти, које су за то биле надлежне пре ступања на снагу закона о извршењу и обезбеђењу. Према овоме, по нахођењу А. С. извршења се имају сматрати да су тек онда у току, ако је од стране власти, која је за извршење надлежна, предузета ма која радња која је директно управљена на извршење односне тражбине, било да се та радња састоји у позивању дужника да дуг плати, било пак да се предузме попис дужникове имовине у циљу принудне наплате. Па како се из списа не види, да је поменута власт, као надлежна за извршење пре ступања на снагу извршног поступка, предузела ма и једну од напред поменутих радња, то се у смислу поменутог законског прописа има сматрати, да извршење по поменутом осудном решењу није ни било у току у времену ступања на снагу Закона о извршењу и обезбеђењу, те да се тражено извршење има спровести од стране власти и по поступку, како је предвиђено у Закону о извршењу и обезбеђењу од 9 јуна 1930 год. Чињеница што је Окружни суд у Смедереву у см. § 454 гр. с. п. писао нолицијској власти писмом својим од 23 децембра 1933 год. да тражбину према осудном решењу од дужника наплати, нема утицаја на предње схватање овог суда с обзиром на напред изложено, а ово утолико пре што је ноторна чињеница, да полицијске власти нису по оваквим судским налозима ништа предузимале у циљу извршења, већ су чекале да заинтересовано лице поднесе нов захтев за наплату по осудном решењу, чега у конкретном случају, према стању у списима није било".