Бранич

„Б Р А Н И Ч"

упозори странку, невичну праву на рок, у којем се може одлука побијати правним леком као и на законска наређења, по којима се мора за у л а г а њ е правнога лека постављати адвокат за парничног пуномоћника — каже § 528. Осим тога § 542 наређује да у отправке пресуде има срески суд нарочито истаћи, да је за у лагање правнога лека против пресуде — сем да у месту нема бар два адвоката — као и за поступак о правним лековима, потребно заступање адвокатом. На један израз из ових прописа треба гласом ударити: улагање. Улагање је пак, онај процесуални моменат када парничар правни лек приноси — подноси суду или пошти. Значи, још до тог момента, парничар је био дужан да одреди адвоката за пуномоћника а у смислу §§ 132, 134 и 135 Грпп. Стилизација § 528 је општа. Стога се она односи и на рекурсе. Ма да питање пуномоћја долази искључиво до примене код одлука среских судова као првостепене судске власти, ипак наведени § 542 даје овлашћење суду, у поступку о правним лековима уопште, да поступа истоветно као да је у питању пресуда срескога суда. Дакле, ако би дошло до подношења ревизије или ревизиског рекурса по неком предмету срескога суда при улагању би ти правни лекови морали бити снабдевени пуномоћјем, као што смо рекли и за правни лек упућен другостепеној судској власти. За ревизију имамо подршке још у § 607 Грпп. На призивни поступак примењују се, по правилу, прописи о поступку пред зборним судовима првога степена. У призивном поступку странке морају бити заступане адвокатом. То исто вреди и за поступак пред зборним судовима, уз неке незнатне изузетке. Када настаје призивни поступак? Ми сматрамо да призивни поступак почиње, у ширем смислу, предајом призива односно предајом правнога лека настаје поступак о правном леку уопште. По донетој коначној одлуци, првостепени суд има да чека рок за подношење правнога лека, под претпоставком да је своју одлуку објавио или доставио парничарима. Подношењем правнога лека настаје нарочит поступак који нема нечег непосредно везаног са самим предметом суђења. Тај поступак није суђење, дакле, ни пред првостепеним судом а није ни призивни поступак, у ужем смислу, пред другостепеним судом. Пријем правнога лека, уклањање формалних недостатака, оцена благовремености правнога лека, достављање правнога лека ради одговора, достављање одговора другој страни итд., то је све посао суда првога сгепена поводом правнога лека. Те радње немају уску спону са главном ствари. И како их је призив изазвао, те радње припадају фази поступка који се зове призивни поступак, или опште говорећи, поступак по правном леку. То је поступак призивни у ширем смислу. На против, по доласку предмета са призивом (правним леком) пред виши суд, подразумевајући да су уклоњени сви формални недостаци и да су испуњени сви захтеви поступка још код првостепеног суда — настаје призивни поступак у ужем смислу. Пошто смо нашли да призивни поступак почиње подношењем призива и пошто тај чин, по логици ствари, припада призивном поступку, то је