Бранич

САДАШЊИ ПРОБЛЕМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И РАДА НАШИХ СУДОВА 147

Особље тада мора да жури, да се што више предмета избаци, тако да се и најозбиљнији послови морају да раде површно. Површности у раду, нарочито код суда, не сме и не треба да буде, јер тај рад је од велике важности, те и најмања грешка може да значи, један нови поступак међу странкама; вишим судовима због овога је теже да у својој надлежности решавају по правним лековима, а странке то користе као један разлог за нападање судске одлуке. Марљиво обрађена судска одлука — пресуда, решење или закључак — неће дати материјала за све то, а сем тога посао је лак и вишим судовима, странкама, па и самом првом суду, јер постоји врло мало изгледа да ће тај предмет понова доћи у рад код првог суда. Површно израђене одлуке су готово као и неизрађене, јер оне као такве не пролазе ни код странака, јер их оне најчешће не убеђују у њину основаност, (коју из ње не виде тако јасно, као из једне добро »брађене одлуке), те се жале, а код вишег суда такве одлуке лако не пролазе. Тако се ето, ствари само затрпавају, предмети се окрећу; много се предмета преко судских руку пребаци, али се мало заврши; много се више понова враћа у ток, а мање избацује као дефинитивно свршено. По враћеним предметима, поступак се понавља, сада још теже него први пут, а долазе и нови, те тако иде из дана у дан. Особље се повећава, послови се повећавају, просторије се повећавају, а суд све затрпанији и затрпанији, и никада да се види крај томе. Тако мора да буде и тако ће бити, ако се остане при досадашњем систему рада. Ко је крив свему томе стању? Министарство, старешине и особље, или немање просторија и развијеност правног саобраћаја. Са овим елементима мора се рачунати, када се хоће да реши проблем, те да се ствари виде оиакве, какве јесу, а када се то утврди, оида је лако наћи узроке неуспеха и отклонити их. Почећемо прво од Министарства, јер је оно највиши орган судске управе. Оно поставља и распоређује особље по судовима; оно контролише; оно наређује и као највиши орган одређује све што је у вези са судовима и судским радом, да би се постигао што већи усџех у раду судова. Само пак, судство као институција може се упоредити са великом задружном кућом, у којој улогу старешине има Министарство, и као што код задруге, старешина задруге, да би се показао најбољи успех, мора прво добро да познаје све своје чланове, — тако и Министарство мора да прво позпаје потребе свих судова, судије и остало особље којим располаже. Мора се знати способност сваког службеника исто као и зеличина територије, обим послова и развијеност правног еаобраћаја сваког појединог суда. Када се то зна и узме у обзир, онда се једино може учинити правилан распоред и послови у судозима ће се успешно проводити. Посао ниједан не може добро испасти, ако се добро не организује, а то значи, ако се свако пе стави на своје место, да корисно и са успехом може свршити посао који му је одређен. Свако не може бити од користи на сваком месту и послу, нити један човек може има-