Бранич

САДАШЊИ ПРОБЛЕМ ОРГАНИЗАЦИЈЕ И РАДА НАШИХ СУДОВА 149

и брину се о успеху. Природно је онда, да се на њих укаже на првом месту код овог питања, јер и само Министарство њимаповерава судове, а преко њих и помоћу њих управља судовима. Неуспех суда је према томе, пре неуспех старешинског кадра, него самог Министарства. Ово резоновање је и логично и тачно, а тако би требало да буде код нормалног стања ствари. Када оно кажемо, мислимо на нормално функционисање целокупног апарата у овој институцији, почињући баш од самог Министарства, па до последњег најнижег службеника ове струке, јер не треба изгубити из вида, да правилност функције сваког од њих„ условљава правилно функционисањ^ целе институције судства. Зато, да би се могао за стање у суду учинити одговорним старешински кадар, потребно је, да му се дају могућности, да сваки у своме суду буде заиста најстарији и једини који судом управља. Када му се намеће неограничена одговорност за рад и успех суда, онда му треба не само признати, него и дати неограничену власт у суду и његовој управи. Тада предлози претседника и старешина судова, њихова мишљења и сугестије морају бити од Министарства пажљиво оцењени, а одлуке које Министарство доноси, морају водити рачуна о тим мишљењима и предлозима. Незгодна је пракса, да се и поред образложеног мишљења старешине суда од Министарства то мишљење не узмеу обзир, а када се још преко њега пређе и реши противно предлогу и мишљењу старешине, онда је то смртни ударац не старешини, већ самој институцији. Замислимо само, да старешина: спроводећи молбу свога службеника, предложи Министарству, да се тај службеник као вредан и способан унапреди, ако је у питању унапређење, или да се службенику, који је иначе многа осуствовао од дужности, не дозволи по молби осуство у одређено време, због послова у суду и томе слично, — па Министарство препорученог службеника не унапреди, а унапреди некога за кога старешина није могао дати добро мишљење, или у другом случају, службенику се ипак, дозволи осуство. Случај, којк поражавајући делује и на старешину и на службенике. Старешина ће увидети колико се мало цени његово мишљење, а службеници ће стећи уверење, да препорука старешине нема важнасти, а обоје, да рад и истицање у савесном вршењу службе нису препорука, која може да користи. Сви ће тада тражити друге методе и начине да се у служби препоруче. У таквој ситуацијк старешине не могу бити одговорни за успех суда, јер им се не даје могућност да тај успех постигну. Ми делимо потпуно мишљење, да старешине надлештва морају бити људи, који су се у томе погледу истакли и стручном спр-емом, познавањем саме организације, и што је најглавније,. који су довољно енергични, да би могли управљати судом и осоољем. Лзуди попустљиви, мирни и довољно неодлучни нису аз. старешине; они не могу имати према особљу ауторитета; пустиће особље да ради шта хоће и како хоће, и особље их неће осећати као старешиие. Међутим, старешину особље мора да о-