Бранич

290

,,Б Р А Н И Ч"

ријум за оцену тежине оваквих казни т. ј. најстрожија је ока која је најтежа по врсти. Зато треба решити претходно питање: тежину казне по врсгама. Законодавац није ни овде изречно показао пут којим треба поћи али опет није оставио ни судији слободне руке. Из § 35 к. з. (§ 21 в. к. з.) и из других прописа (§§ 46, 49, 74 и т. д.) изводи се која је врста казне најтежа. На име у овом пропису постављена је казнена скала на којој с^ по тежини поређане све главне казне и то при врху смргна казна, до ње робија, па заточење, сгроги затвор и затвор и најзад новчана казна. Из овога се види већ на први поглед а још бол^е и из других одредаба кривичног законика који одређују положај и значај појединих казни, да је робија тежа казна од заточења као и од свих осталих казни које сдедују на казненој лествици. Према томе и казна строгог затвора тежа је од затвора. Дужина лакше врсте казне не утиче на оцену питања строгости између односних казни (1 од. § 61 к. з.). Тако 7 дана строгог затвора тежи су од 2 године затвора и кривац би повећањем прве као основне казне могао бити осуђен на укупну казну и само од годину дана строгог затвора у колико би наравно ова казна по величини одговарала своме циљу. У противном случају, ако се да превага трајању казне, повишена казна не би могла бити испод две године затвора. Исто тако споредно је да ли је уз блажу врсту казне изречена и која мера безбедности или споредна казна пошто се гледа првенствено на главне казне и која од њих на казненој лествици (§ 35 к. з.) заузима виши ранг она има бити и основица укупне казне. Када би се прихватило у свему гледиште Великог војног суда т. ј. када би у оцени питања тежине казни узели за критеријум дуготрајност њихову, дошли би до ситуације да би једна година робије била блажа казна од 3 године затвора. Овај пример уједно ноказује да мерило највишег војног суда у овом питању није поуздано нити се с тога може прихватити. У осталом и овај суд не иде тако далеко да робију, макар и мању по висини, сматра лакшом казном од других временских казна лишења слободе које су у трајању дуже од робије. Ч а к и у случају строгог затвора и затвора Велики војни суд даће у погледу строгости превагу тежој врсти казне и ако је по висини мања од затвора и то у случају када разлика у висини ових казни није велика. Тако V решењу Бр. 2873 од 30 септембра 1937 стоји дз је једна година затвора блажа казна од 6 месеци строгог затвора тако да је Велики војни суд одобрио укупну казну од 1 године и 5 месепи строгог затвора коју је првостепени суд изрекао за кривична дела у стварном стицају. Из овога се види да пракса Великог војног суда није устаљена а није зато што нема једног сигурног и објективног критеријума за оцену тежине нејеунаких врста казни. Дуготрајност изречене казне код разних врста не може се усвојити као критеријум зато што не одговара у првом реду већ постављеном од кривичног законика мерилу (1 од. § 61). С друге стране његова конзеквентна прк-