Бранич

СУДСКА ПРАКСА

297

Са тих разлога, Касациони суд сматра, да је погрешно правно схватање рекурсног суда о томе, да је једино оставински суд у см. §§ 22 и 23 вп. надлежан, да утврди факат смрти неког лица и његове наследнике и да се само уверење тога суда може узети као доказ по § 14 ип. Испитујући пак у колико је уверењем бр. 11443 тражилац извршења доказао, да су права из извршног наслова прешла на њега, Касациони суд налази, да општинска управа у принципу може потврдити у кругу своје надлежности факат смрти једног лица и степен сродства оних, који су на васледство позвани, — јер кад је општинска управа овлашћена по § 32 вм. да саставл.а смртовницу, она је овлашћена и да издаје уверење о сродству, пошто такво уверење садржи у ствари један део навода из смртовнице. Према томе, поднето уверење Бр. 11443 може служити као доказ о чињеницама, које се у њему тврде и пошто је издато од јавне власги и у кругу њене надлежности, овакво уверење је и доказ у смислу § 14 ип у в. § 388 грпп., те је суд био дужан да оцени, да ли из чињеница које се у уверењу тврде, произилази, као несумњиво доказано, да је тра.жилац извршења постао титулар права из извршног наслова. Али, исто онако као што се смртовница у см. § 96 вп. сматра као доказ уколико није оспорена, тако исто и општинско уверење о сродству, аналого поменутом пропису, има пуну доказну снагу у колико нису од овлашћеног лица наведене чињенице које су у супротности са наводима из уверења. У колико су пак чињенице из уверења оспорене од стране извршеника, суд је био овлашћен по службеној дужности, да ради разјашњења ствари изврши потребна извићања и нареди што је потребно да се спорне чињенице утврде, држећи се при том начела граћанског парничног поступка. — § -3,1 ип., а у конкретном случају, суд је овако био дужан поступити у толико пре, што извршеник није оспорио степен сродства како је у поднетом уверењу наведено, већ је истакао уопште да ово уверење не признаје као истинито и да исто не може да служи као доказ у смислу § 14 ип. Са изнетих разлога, Касациони суд је, уважавајући ревизијски ре^курс тражиоца извршења, на основу § 620 грпп. у в. § 57 ип. укинуо з"ажључак рекурсног суда и налазећи да .је у см. § 51 ип. потребна расправа по спорном питању, да ли је тражилац извршења постаО титулар права из извршног наслова, ,— вратио ствар рекурсном суду на поновну одлуку, када ће у смислу § 153 грип бити рсправљено питање о трошковима рев. 5поступка"\ Јован Д. Смиљанић

б) кривично иравосуђе Првостепенн суд применом § 71 бр. 4. к. з. мора изрећи блажу врсту казне предвиђене тим законским прописом. Окружни суд у Н. С. пресудом својом бр. Кап. 511/35 од 2. јуна 1936. г. прогласио је кривим К. А„ Ђ. С., Ђ. Ј. и М. С. што су у грађанској парници В. А. против М. М. покренутој пред берзанским судом у Н. С. под бр. И. С. Д. 1559/931 ради 50.575 дин. преслушани као сведоци пред -замољеним среским судом у Т. на рочишту од 22. II. 1932. г. бр. Гл. 136,1932 у погледу битних околности лажно сведочили, да су били присутни крајем новембра 1931. г у Н С у канцеларији В. А. и видели када је М. М. исплатио В. А. 45.000 дин. на име дуга који му је дуговао, чкме да су К. А., Ђ. С. и Ђ. ,1. починили сваки за себе преступ из §-а 146 к. з. а окр. М. С. на свој исказ још и положио заклетву чиме је починио злочинство из §-а 144 од 1. к. з. Окр. М. М. што је у Г. К. на два до три дан'а пре 22. II 1932 г. у кафани Т. С. умишљено наговорио окр. К. А. Ђ. С. Ђ. Ј. и М. С., да учине кривично дело описано напред. Чиме је почињено потстрекивање на злочинство у § 144 к. з. и преступ у § 146 к. з. V в. § 34 од 1. к. з. па их ■суд оеуђује: К. А. по §-у ! 46 к. з. применом §-а 71 т. 4. к. з. на казну строгог затвора у трајању од 1 месеца и губитак часних права од 1 године.