Бранич

426

„Б Р А Н И Ч"

једног права, од постојања извесних претпоставака из других области права (јавног или кривичног права). Такав је случај са претпоставкама из крив. права садржанима у §§ 69 е, к и ж; 93 бр. 5, 6 и 10; 94 бр. 1, 2, 3, 130/1, 154, 419, 420, 421, 480 6, 489, 537, 567 6, 794 и 939 ГЗ. Законодавац у ГЗ поступа двојако: 1) за извесне случајеве тражи изрично као претпоставку за остварење приватних права постојање осуде кривичног суда; за остале случајеве тражи само постојање извесних претпоставака из крив. права, а не прописујући да те претпоставке мора да утврди кривични суд својом осудом. Случајеви код којих законодавац тражи осуду били би на пр. следећи: По § 69 к) и 93 бр. 10 ГЗ да би се уништио брак између лица, која су супругу своме о глави радила, потребно је да су та лица осуђена за та кр. дело. Затим да би се једном лицу одузела очинска власт над малолетном децом, потребно је да буде осуђено за злочинство. Ту спадају и случајеви из §§ 69 к, 93 бр. 7, 94 бр. 3 и 154 ГЗ. Код осталих случајева не тражи се осуда, већ само постојање извесних крив. дела. Тако н. пр.: Да би се по § 130 ГЗ утврдило очинство једног ванбрачног детета, потребно је утврдити кр. дело одвођења или силовања извршено према дететовој матери од стране презумитивног оца, а у критичном периоду. Да би се утврдила недостојност једног лица да буде наследником, потребно је по § 419 ГЗ утврдити, да је то лице вољни убица оставиочев. У ову другу групу спадали би и случајеви из §§ 69 е, ж, 93 бр. 5 и 6, 94 бр. 1 и 2, 420, 421, 480 б, 489, 537, 567 6, 794 и 939 ГЗ. Што се тиче случајева из прве групе, ту је ствар сасвим проста: код њих је постојање осуде крив. суда битан услов за остваривање одн. укидање једног прив. права. Ако такве осуде нема, онда је захтев који се оснива на учињеном кр. делу недопуштен„ Осуда крив. суда не да се ту ничим заменити, а ирелевантно је зашто је она изостала (да ли услед застарелости, амнестије. итд.). Код случајева из друге групе закон не тражи осуду, већ је ту само битио постојање кр. дела. Да ли постоји једно кривично дело је питање из области крив. права. Хоће ли то питање морати решити кривични суд или ће га моћи решити и грађ. суд као једно прејудицијално питање? Наша пракса и теорија постављени проблем решавају погрешно. Ту се позивамо на цитирану одлуку Касационог суда. Затим проф. г. Жив. Перић у свом Специјалном делу грађанског права књ. IV, на стр. 15, где говори о случајевима из §§ 419—421 ГЗ и наводи: ,,3а констатовање тога факта, да ли је извесно убиство вољно и противправно, потребна је судска одлука, јер само је суд надлежан да утврди, да ли извесно убиство има ове квалитете". А исто тако и г. Др. Л. Марковић у свом Породичном праву на стр. 210, где је реч о случају из § 130 ГЗ, наводи: ,,По томе што се у самом тексту § 130 наводе §§ 188 и 189 Казненог законика, налази да примена § 130 у погледу допуштања доказивања патернитета предпоставља да је отмица у крив. поступку утврђена". Као што се види, и пракса и теорија на постављено питање: