Бранич

РЕШАВАЊЕ ПРЕЈУДИЦИЈАЛНИХ ПИУАЊА

435

нити уопште тражи да је злочинство утврђено у кривИчном поступку. Стога ће се на решење тог прејудицијалног питања из крив. права применити начела ГПП о решавању прејудицијалннх питања. По тим начелима (§ 255 ГПП) ово питање моћи ће решити и сам парнични суд. Наиме, парнични суд ће доказним средствима, које му буду стајала на расположењу, утврдИти рад:њу из које је произашла штета, а затим ће у образложењу своје пресуде наћи да та радња садржи све елементе једног крив. дела (рецимо дела из § 269 КЗ) и да је за то дело предвиђена у КЗ казна робије, те да се према томе утврђена радња по § 15 КЗ има сматрати злочинством. Према изложеном одлука Касационог суда, да се питање о постојању злочинства из којег је произашла штбта, може решити само крив. пресудом, погрешна је и у очигледној супротности са начелима ГПП о решавању прејудицијалних питања уопште и прејудицијалних питања из области крив. права посебно. Сем тога такво тумачење Касационог суда је у противности са начелима за тумачење закона садржаним у §§ 8 и 10 ГЗ (...„нека га тако протумачи, како да се са основима здравог разума и природне правице слаже" И „...онда ће се исти по општим у ■овом Законику постављеним основима разумно и савесно решавати...").-Јер по таквом схватању Касационог суда пружа закон еећу заштиту ономе коме је мање потребна, а наиме оНоме за чију је повреду правног добра крив. поступак успешно завршен осуђујућом пресудом. Пошто је на тај начин утврђена повреда правног добра злочинством и утврђен учинилац, — поред могућности да право на накнаду штете остварује у крив. поступку, —- закон (по схватању Касационог суда) даје таквом оштећенику и могућност да још читаве 24 године (јер ће, наиме, застарелост бити гОтово редовно прекинута крив. поступком, те ће нова почети да тече од правомоћности осуде) — отеже са подношењем тужбе за накнаду штете, и ако више никаквог оправдања за то нема, а што је противно основној мислн установе застарелости. Међутим ономе коме је штета причињена злочинством, а за чију •повреду правних добара из било којих разлога, није могла да се донесе осуђујућа пресуда крив. суда, и коме претпоставке за доказивање права на накнаду штете нису могле бити утврђеНе ауторитативном одлуком, — томе, испало би, законодавац налаже да буде код заштите својих права далеко брижљивИји него ли •онај први. На крају ћемо навести један случај случај из праксе аустриских судова, који је јако сличан нашем случају. По § 948 аустр. аустр. ОГЗ поклон се може опозвати ако је поклонопримац крив због какве грубе неблагодарности према поклонодавцу, а под грубом неблагодарношћу разуме тај законски пропис такву повреду тела, части или имања, да се противу поклонопримца може по службеној дужности или на захтев повређеног по КривичНом законику покренути поступак. Другим речима, потребно је да радња поклонопримца претставља крив. дело. Кад би на овај законски пропис применили изложено тумачење Касационог суда, или гг. Жив. Перића, др. Л. Марковића и др. В. Марковића, -— испало би да сс